Connect with us

Aуторски текстови

Велико откриће и велика шанса: Печат великог жупана Стефана Немање на аукцији

Објављено пре

Печат великог жупана Стефана Немање. Фотографија је преузета са сајта „Артемиде асте“.
Печат великог жупана Стефана Немање. Фотографија је преузета са сајта Артемиде асте.

Печат великог жупана Стефана Немање стављен је на продају на сајту аукцијске куће „Артемиде асте“. Почетна цена печата је 1000 евра. Аукција ће бити одржана 6. и 7. маја.

Печат Стефана Немање

Печат Стефана Немање је направљен од олова, тежак је скоро 21 грам, а пречника је 35 милиметара.

Аверс печата великог жупана Стефана Немање. Фотографија је преузета са сајта „Артемиде асте“.
Аверс печата великог жупана Стефана Немање. Фотографија је преузета са сајта „Артемиде асте“.

На аверсу печата је првомученик Свети Стефан, заштитник династије Немањић. Он је обучен у одело ђакона, стоји и у рукама држи дарохранилицу и кандило.

На реверсу печата налази се натпис на грчком језику „ΣΦΡΑΓΙC/ CTΕΦANOΥ/ ΜΕΓΑΛOΥ/ ΖΟΥΠΑΝΟΥ/ ΤΟΥ ΝΕΜΑ/ ΝΙΑ“. У преводу на српски он гласи: „Печат Стефана великог жупана Немање“.

Реверс печата великог жупана Стефана Немање. Фотографија је преузета са сајта „Артемиде асте“.
Реверс печата великог жупана Стефана Немање. Фотографија је преузета са сајта „Артемиде асте“.

Печат потиче из друге половине 12. века, односно најраније из 1166. године када је Немања постао велики жупан.

Печати српских средњовековних владара су веома ретки и представљају право културно-историјско богатство. Два печата Стефана Немање чувају се у Народном музеју Србије, а један у Ермитажу у Санкт Петербургу.

Република Србија мора да купи печат Стефана Немање

Позивамо Министарство културе, Народни музеј Србије и Историјски музеј Србије да искористе ову прилику, организују се и купе печат великог жупана Стефана Немање. Има довољно времена да се обезбеде средства за поменути печат и да се организује његова куповина.

Не сме се поново пропустити прилика да се у Србију врати предмет од изузетне историјске и културне вредности, као пре неколико месеци када Република Србија није купила печат Петра, архонта и управитеља Србије, већ је он отишао у руке приватног колекционара.

Печат кнеза Петра. Фотографија је преузета са сајта „Leu Numismatik“.
Печат Петра, архонта и управитеља Србије. Фотографија је преузета са сајта „Leu Numismatik“.

Прочитајте још:

Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године

21
Кликните за коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Aуторски текстови

Дон Жуан у посети Магличу!

Објављено пре

Од стране:

Маглички замак. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Маглички замак. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Пре неколико недеља поново смо посетили Маглички замак. Да, рећи ће неко да смо досадни са Магличом и да у Србији постоје и друге тврђаве и замкови, и да бисмо некад могли да обиђемо нешто друго и да пишемо о нечему другом, али мислимо да је ова епизода која нам се десила вредна да је и други чују.

Дакле, овај пут нећемо о историји Маглича, нећемо о Данилу II, нећемо о потенцијалној даљој обнови тог замка. Овај пут ћемо о тој краткој и занимљивој епизоди чији смо посматрачи били приликом посете Магличу.

Ибар код Маглича. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Ибар код Маглича. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Не можемо а да не поменемо да смо Ибар код Маглича поново прешли захваљујући члановима и волонтерима Удружења „Магличград“. Они свакодневно скелом превозе посетиоце Маглича преко Ибра и због њих тај замак није одсечен од света, а био је једно време након што је та набујала река 2020. године однела стари висећи мост који је спајао њене две обале.

Када смо посетили Маглич у самом замку затекли смо доста људи, а међу њима видели смо и мању групу младих људи у којој је један њен члан осталима објашњавао шта све могу да виде у Магличком замку. Говоривши о замку, апострофирао је главну, односно бранич кулу Маглича, све време је називајући „донжуан“ кулом. Да, добро сте прочитали, „донжуан“. Не, није се шалио, био је озбиљан. Нисмо реаговали и указали му на ту грешку, нисмо желели да му стварамо потенцијално непријатну ситуацију, јер су га његови пријатељи помно слушали.

Бранич кула, остаци Палате и Цркве Светог Ђорђа и југоисточне зидине у Магличком замку. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула, остаци Палате и Цркве Светог Ђорђа и југоисточне зидине у Магличком замку. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

За оне који нису упућени, не каже се „донжуан“ већ донжон кула. Јасно је како је чувени књижевни лик Дон Жуан дошао и до Магличког замка, велика је сличност између његовог имена и назива за те куле које су типичне за Западну Европу.

Донжон или бранич кула?

Кратко ћемо овде додати да се главна кула у српским средњовековним замцима у историографији назива бранич кула, а још се користе и термини донжон кула, кула последње одбране, главна кула утврђења, главна кула одбране.

Разлике између донжон и бранич куле су те да је донжон био самостална кула у којој је живео властелин и око које се касније развијало утврђење, а бранич је кула која ја грађена као део фортификације, заједно и у склопу са осталим кулама и са зидинима, и у њој се није живело, већ се у њој боравило само у случају опасности.

Бранич кула тврђаве Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Бранич кула тврђаве Козник. Аутор фотографије је Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.

Сличност између те две врсте кула је та да су обе биле доминанте у утврђењима у којима су се налазиле, односно биле су главне куле утврђења.

Иако постоје јасне разлике између донжон куле, која доминира у утврђењима Западне Европе, и бранич куле српских средњовековних тврђава, због њихове сличности, у српској науци термин донжон кула постао је синоним за бранич кулу, што свакако није најтачније.

Бранич кула тврђаве Сталаћ. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Бранич кула тврђаве Сталаћ. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Тако да, ако некад поведете људе у обилазак неке од бројних српских средњовековних утврђења и ако кренете да им говорите о главној кули у тој тврђави, најбоље је да користите термин бранич кула. Можете користити и термин донжон кула. Молининог, Молијеровог, Бајроновог јунака оставићемо књижевности и делима у којима живи тај лик.

Прочитајте још:

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

У још једном походу Магличу, најлепшем српском средњовековном замку (део први)

У још једном походу Магличу, најлепшем српском средњовековном замку (део други)

Наставите са читањем

Aуторски текстови

Да ли је краљ Урош засадио јорговане у долини Ибра за љубав својој жени краљици Јелени?

Објављено пре

Од стране:

Поглед на Ибар са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Поглед на долину Ибра са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Током месеца марта 2024. године на Другом каналу Радио-телевизије Србије емитована је нова епизода документарно-игране емисије „Временска капсула“, посвећена животу, делу и времену архиепископа српског Данила II.

Архиепископ српски Данило II, фреска у наосу Цркве Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија. Фотографија је власништво Фонда „Благо“.
Архиепископ српски Данило II, фреска у наосу Цркве Богородице Одигитрије у Манастиру Пећка патријаршија. Фотографија је власништво Фонда „Благо“.

Као саговорници у емисији учествовали су истакнути и признати научници – историчарка проф. др Смиља Марјановић Душанић, историчар уметности др Бојан Поповић и историчар књижевности проф. др Томислав Јовановић, који су говорили о најзначајнијим подацима из биографије једанаестог по реду поглавара Српске православне цркве, о његовим књижевним делима и времену у којем је живео.

У сценама у којима је приказан живот монаха, игумана Хиландара, епископа бањског, епископа хумског и на крају архиепископа српског Данила II, није било дијалога између глумаца, већ је сцене покривало приповедање наратора. Он је или износио податке из Даниловог живота или је изговарао измишљени Данилов монолог. Претпостављамо да је тај монолог написала сценаристкиња епизоде Светлана Илић. Напоменимо и то да према одјавној шпици није било стручног сарадника приликом писања сценарија емисије.

У једном делу Даниловог измишљеног монолога, поново је, као много пута до сада у медијима, као историјска чињеница испричана прича о томе да је краљ Урош краљици Јелени за љубав у долини Ибра посадио јорговане.

Маглич фест 2019. године
Поглед на долину Ибра са Магличког замка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.

Прича о јогрованима краља Уроша и краљице Јелене не постоји у историјским изворима

Кратко и јасно морамо да напишемо да нам ни један једини историјски извор не доноси причу у којој краљ Урош сади јорговане за своју супругу краљицу Јелену. Те приче нема у ни у „Житију краља Уроша“ ни у „Житију краљице Јелене“, делима која је написао управо Данило II, нема је ни у једном другом историјском извору.

Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.
Фреска краља Уроша у Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани. Фотографија је власништво сајта Фонд Благо.

Приповест о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену потиче из збирке бајки „Долина јоргована“ српског писца Тиодора Росића, која је први пут објављена 1991. године. Дакле, у питању је измишљена прича, легенда, уметничка слобода, која није заснована на подацима из историјских извора.

Непажњом или неразумевањем појединаца легенда се представља као историјска истина

Тиодор Росић је сам у поговору своје књиге написао да је у питању легенда. Међутим, непажњом или неразумевањем појединаца та прича је много пута током више од три деценије у јавности представљана као стваран догађај.

Свако ко је гледао епизоду емисије „Временска капсула“, посвећену архиепископу Данилу II, видео је да је она опет представљена као стваран догађај, а не као оно што она јесте – легенда. Нигде та легенда не треба тако да буде представљана, а поготово не у научној емисији Радио-телевизије Србије.

Принц Драгутин, краљица Јелена, принц Милутин, рашки епископ и неколико дворјана на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Принц Драгутин, краљица Јелена, принц Милутин, рашки епископ и неколико дворјана на фресци „Смрт Ане Дандоло“ у Цркви Свете Тројице Манастира Сопоћани. Фотографија је власништво Фонда Благо.

Да је ова емисија имала стручног сарадника приликом писања сценарија или да су аутори епизоде поразговарали са својим стручним саговорницима, са др Смиљом Марјановић Душанић, др Бојаном Поповићем и са др Томиславом Јовановићем, убеђени смо да до ове грешке не би дошло.

Добронамерно апелујемо на све медије који се на било који начин баве српском историјом да темељно проверавају оно о чему пишу, или у разговору са научницима или уз консултацију стручне, релевантне литературе.

Овај наш текст је скроман допринос дугогодишњим напорима историчара да се прави јасна разлика између историјске истине и легенде, како у случају легенде о јоргованима које је краљ Урош засадио за краљицу Јелену у долини Ибра, тако и у низу других случајева где је место историјске истине, нажалост, заузела легенда. То је непрекидни задатак нас историчара и наш усуд. До неке друге приче о замени историјске истине легендом, срдачан поздрав и свако добро…

Прочитајте још:

Битка код Гацка 1276. године између краља Уроша и младог краља Драгутина

Фреска „Смрт Ане Дандоло“

Бракови и потомство Стефана Немањића

Наставите са читањем

Aуторски текстови

29. мај 1453. године – дан који никада није требало да сване

Објављено пре

Од стране:

Једренска капија Цариградске тврђаве. Аутор фотографије др Милош Ивановић.
Једренска капија Цариградске тврђаве. Аутор фотографије др Милош Ивановић.

29. маја 1453. године Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили су престоницу Ромејског царства Константинопољ, након опсаде која је трајала 58 дана.

У рану зору 29. маја, храбри браниоци Цариграда, међу којима су поред Ромеја били и Ђеновљани и Млечани, након 58 дана опсаде поклекли су пред далеко бројнијим непријатељем.

Према више историјских извора, последњи византијски цар Константин XI Палеолог Драгаш погинуо је код капије Светог Романа, јуначки се боривши да спречи продор Османлија у град.

Споменик последњем византијском цару Константину XI Драгашу Палеологу у Атини. У питању је рад грчког вајара Спироса Гонакиса (1923-2001).
Споменик последњем византијском цару Константину XI Драгашу Палеологу у Атини. У питању је рад грчког вајара Спироса Гонакиса (1923-2001).

Највећа хришћанска светиња на свету Аја Софија истог дана претворена је у џамију, а након више од једног миленијума Царство Ромеја је престало да постоји.

„Улазак Мехмеда II у Цариград“ француског сликара Венјамина Константа, настала 1876. године.
Слика „Улазак Мехмеда II у Цариград“ француског сликара Венјамина Константа, настала 1876. године.

Српске трупе у османлијској војсци приликом опсаде Цариграда

Историчар др Милош Ивановић поводом 570. годишњице од пада Цариграда пише да је Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда, аутор „Турске хронике“, био очевидац османског освајања Цариграда 29. маја 1453. године као део одреда који је деспот Ђурађ Бранковић морао да упути султану Мехмеду II.

„Одред је по њему бројао 1500 коњаника, а предводио га је војвода Јакша Брежичић, родоначелник добро познатих Јакшића. У вези са учешћем српских снага у опсади Константинопоља оставио је следеће сведочанство: `Они људи који су били послати од деспота, чувши на путу да је цар опсео Стамбол, хтедоше се назад вратити. Али опоменути од некаквих људи да се никако не враћају, говорећи им да је наређено да би их свакако морали уништити по царској наредби ако би се вратили, морали су ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању. А свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен. Кад смо стигли пред Константинопољ дали су нам да се утаборимо пред Једренском капијом`. (Константин Михаиловић, `Турска хроника`).“

Табла код Једренске капије. Аутор фотографије др Милош Ивановић.
Табла код Једренске капије. Аутор фотографије др Милош Ивановић.

Додајмо да су у опсади Цариграда, поред српских коњаника, учестовали су и српски рудари из Новог Брда, чији је задатак био да копају ровове и минирају цариградске зидине. Занимљиво је да обнову дела тих зидина само годину дана раније финансирао управо деспот Ђурађ Бранковић.

Прочитајте још:

Предавање „Пад Цариграда 1453. године“ у понедељак 29. маја на Филозофском факултету у Београду

Царска врата на Аја Софији оштећена, па рестаурирана неколико дана касније

Наставите са читањем

Најчитаније