Влада Републике Србије донела је закључак да прихвата Документ досије „Номинациони предео Бача“ за упис на Унескову листу светског културног и природног наслеђа.
Република Србија није реализовала самосталну номинацију уУнеску још од 2007. године, а поменути упис је од изузетног значаја и зато што званични Београд први пут номинује нову категорију културног добра – културни предео.
Културни предео Бача део је јужног ободног простора Панонске низије, природно омеђен пређашњим и садашњим током Дунава. На том терасастом терену са обиљем вегетације, вода и природног тла, прати се континуитет насељавања из ког је проистекао и изразити културни диверзитет, о ком сведочи богатство очуваног материјалног и нематеријалног наслеђа. Живот различитих људских заједница на том простору траје непрекидно од раног неолита до данас, што је више од 8.000 година. У нашој ери тај предео је био и важно гранично подручје и раскрсница путева између цивилизација које су га културно, социјално и економски обликовале.
Србија је веома посвећена заштити културног наслеђа и упис сваког локалитета на Унескову листу за Србију представља посебну част и признање. Када номинациони процес буде успешно завршен културни предео Бача биће препознат као први културни предео у Србији, али и у региону. Његова изузетна универзална вредност превазилази националне оквире и он ће добити посебан вид међународне заштите у оквиру Конвенције о заштити светске културне и природне баштине.
Историја Бачке тврђаве
Централни део културног предела Бача свакако ће заузимати средњовековна тврђава у Бачу, коју је подигао угарски краљ Карло Роберт Анжујски од 1338. до 1342. године, у време успона српског краља Стефана Душана и међусобних српско-угарских ратних сукоба, како би ојачао одбрану јужних делова своје државе.
Утврђење је подигнуто на мањем острву које је настало због меандра реке Мостонге. Оно спада у „водене градове“ јер је са свих страна било окужено реком, а прилазило му се преко покретних мостова.
У периоду након Мохачке битке, тачније 1529. године, тврђаву су освојиле су Османлије, а Бач постаје део Сегединског санџака.
Током Ракоцијевог устанкапочетком 18. века тврђава у Бачу је више пута рушена и паљена, а након минирања 1704. године она је напуштена.
Године 1948. тврђава у Бачу добила је статус споменика културе.
Део културног предела Бача биће и римокатолички манастир из 12. века, који су почетком 14. века преузели фрањевци, под чијом је управом та светиња и данас, као и православни манастир Бођани из 15. века.
Насловна страна другог издања књиге „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“ др Милоша Ивановића.
Недавно је Службени гласник објавио друго издање монографије „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“. Њен аутор је др Милош Ивановић, виши научни сарадник Историјског института Београд.
Ту лепу вест поделио је сам аутор на свом профилу на Фејсбуку и она је изазвала велики број позитивних реакција.
Објављивање другог издања ове вредне и значајне књиге говори нам да устручној и широј јавности и даље постоји интересовање да се дође до примерка те монографије. Сваког историчара и заљубљеника у српску средњовековну историју могу само да радују овакве вести, јер оне показују да значајан број људи занима тај период српске историје и препознаје квалитетно и занимљиво научно дело.
Монографија „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“ др Милоша Ивановића. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Уредници сајта Српска средњовековна историја препоручују својим читаоцима да набаве и прочитају ову књигу, а аутору др Милош Ивановићу да његова монографија што пре доживи и треће издање.
Монографија „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“
Монографија „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“ је прерађена докторска дисертација „Властела Државе српских деспота“ коју је Милош Ивановић одбранио јануара 2014. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Та књига представља својеврстан историјски преглед борбе српских деспота и властеле за очување државног суверенитета током прве половине XV века, под притисцима Османлија са истока и југоистока и Угара са севера.
Др Милош Ивановић је у својој монографији обрадио низ тема у вези са српском средњовековном властелом – властела у српским државама пре 1402. године, однос владара и властеле у периоду од 1402. до 1459. године, законска права и обавезе властеле, властела у државној управи, властела ван система државне управе, странци као властела, поседи и приходи властеле, материјални и духовни живот властеле.
Садржај монографије „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“ др Милоша Ивановића. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Захваљујући монографији „Коњ добри и оружје“ шира и стручна јавност у Србији и региону има књигу у којој је систематски обрађено вишеслојно питање властеле српских деспота у периоду од 1402. до 1459. године. Као таква она ће вишеструко служити историчарима за њихов будући научни рад, а широј јавности за упознавање са животом властеле у време Српске деспотовине.
Биографија др Милоша Ивановића
Милош Ивановић је рођен 27. августа 1984. године у Смедеревској Паланци.
Дипломирао је 2008. године на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Звање доктор наука – историјске науке стекао је на истом факултету јануара 2014. године, одбранивши докторску дисертацију „Властела Државе српских деспота“. Од октобра 2013. до априла 2014. године био је запослен као истраживач-сарадник на Филозофском факултету у Београду.
На Историјском институту у Београду ради од маја 2014. године. Децембра 2014. стекао је звање научног сарадника, а марта 2020. године звање вишег научног сарадника. Учествовао је на бројним научним скуповима у Србији, Хрватској, Мађарској, Румунији, Чешкој и Шведској.
Објавио је монографију „`Добри људи` у српској средњовековној држави“ и више од 50 научних радова у земљи и иностранству.
Задња страна корица монографије „Коњ добри и оружје. Властела државе српских деспота (1402-1459)“ др Милоша Ивановића, задња страна. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Интересовања Милоша Ивановића везана су за друштвену и политичку историју Балканског полуострва у позном средњем веку.
Члан је Српског комитета за византологију и Центра за напредне средњовековне студије.
Један је од главних саговорника у три серијала документарно-игране емисије „Српски јунаци средњег века“.
Пошта Србије недовно је направила и пустила у продају посебно издање поштанских марки српских средњовековних владарки из династије Немањић.
Направљене су поштанске марке, шест укупно, следећих владарки:
Ане Немањић, супруге великог жупана Стефана Немање. Мотив на марки је фреска Ане Немањић из Пећке патријаршије.
Поштанска марка Ана Немањић. Фотографије је власништво Поште Србије.
Ане Дандоло Немањић, супруге краља Стефана Првовенчаног. Мотив на марки је фреска Ане Дандоло из Цркве Свете Тројице у Манастиру Сопоћани.
Поштанска марка Ана Дандоло. Фотографије је власништво Поште Србије.
Јелене Анжујске Анђео Немањић, супруге краља Стефана Уроша I. Мотив на марки је фреска Јелене Анжујске из Цркве Свете Тројице у Манастиру Сопоћани.
Поштанска марка Јелена Анжујска. Фотографије је власништво Поште Србије.
Каталине Арпадовић Немањић, супруге краља Стефана Драгутина. Мотив на марки је Каталинина фреска из Цркве Светог Ахилија у Ариљу.
Поштанска марка Каталина Арпадовић Немањић. Фотографије је власништво Поште Србије.
Симониде Палеолог Немањић, супруге краља Стефана Уроша II Милутина. Мотив на марки је Симонидина фреска из Цркве Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници.
Поштанска марка Симонида Палеолог Немањић. Фотографије је власништво Поште Србије.
Јелене Немањић, супруге краља и цара Стефана Душана. Мотив на марки је Јеленина фреска из Цркве Христа Пантократора у Манастиру Високи Дечани.
Поштанска марка царица Јелена. Фотографије је власништво Поште Србије.
Поштанске марке српских средњовековних владарки су урадили академски графичари Марија и Јакша Влаховић.
Цена једне марке је 60 динара, а свих шест марки српских средњовековних владарки је 360 динара.
Завршени конзерваторско-рестаураторски радови у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
У куполи Цркве Светог Ахилија у Ариљу завршена прва фаза конзерваторско-рестаураторских радова, објавио је Републички завод за заштиту споменика културе на својим налозима на друштвеним мрежама.
Радови су обухватили чишћење постојећег украсног малтера који је постављен на зидним површинама без живописа у претходним конзерваторским радовима, фиксирање подљуспаних и пулверизованих површина бојеног слоја, инјектирање нестабилних делова фреско малтера на орнаментима у прозорима куполе и уклањање слојева чађи, прашине и нечистоћа и ефлоресцираних соли са живописа.
Завршени конзерваторско-рестаураторски радови у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
На фрагментима у горњем прстену куполе, као и на местима где су обављена инјектирања извршени су пломбирање кречним малтером и рестаурација бојеног слоја.
Кратка историја Цркве Светог Ахилија у Ариљу
Црква Светог Ахилија у Ариљу је задужбина краља Стефана Драгутина (1276-1282).
Завршени конзерваторско-рестаураторски радови у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
Подигнута је и осликана крајем XIII века, што је познато на основу ктиторске композиције и ктиторског натписа у куполи у којем је забележена година 1295/1296.
Црква је подигнута на остацима старијег храма Моравичке епископије и била је део великог манастирског комплекса. Обе светиње су биле седиште Моравичке епископије коју је 1219. године основао први српски архиепископ Сава (Растко Немањић).
Због својих изузетних вредности Црква Светог Ахилија је 1979. године проглашена за споменик културе, непокретно културно добро од изузетног значаја.