Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност да je 6. новембра 2026. године, у Београду, у 88. години, преминуо академик Љубомир Максимовић (Скопљe, 27. новембра 1938), један од наших најзначајнијих византолога и професор емеритус Универзитета у Београду.

Главне области његовог научног истраживања, у којима је пружио изванредан допринос развоју наше историјске науке посебно византологије, биле су: српско-византијски односи, друштвене и државне структуре Византије, владарска идеологија и политичка теорија средњовековне Србије.

Љубомир Максимовић као историчар и универзитетски професор

Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. На истом факултету, 1965. године, одбранио је магистарски рад „Политичка улога Јована Кантакузина после абдикације (1354–1383)“ под менторством академика Георгија Острогорског. Докторску дисертацију „Византијска провинцијска управа у доба Палеолога“ одбранио је 1971. године, такође под менторством професора Острогорског. Стручно се усавршавао као стипендиста грчке владе (1967/68), потом Фондације Александар фон Хумболт (1976/77, 1994. и 2011) и Фондације А. Онасис (1998).

Током 1961. почиње да ради као књижничар, а затим библиотекар на Семинару за византологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања: за асистента на Катедри за византологију изабран je 1962. године, у звање доцента 1971, за ванредног професора 1978, а у звање редовног професора 1986. године. Дужност шефа Катедре и Семинара за византологију обављао је од 1994. године. Такође, на Филозофском факултету у Београду био је продекан (1983–1985), управник Одељења за историју 1998/99, а потом и декан (1994–1996). Пензионисан је као редовни професор и шеф Катедре за византологију Филозофског факултета у Београду 2006, а наредне године изабран је за првог професора емеритуса Универзитета у Београду.

Паралелно са наставничким обавезама у Београду, проф. Максимовић је био ангажован и на другим универзитетима и у научним институтима у иностранству. Био је гостујући професор на постдипломским студијама у Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales у Паризу, као Directeur dʼEtudes, у току једног семестра 1982. године, гостујући професор на постдипломским студијама у Max-Planck-Institut für europäische Rechtsgeschichte у Франкфурту на Мајни академске 1987/88. године, као и на Универзитету у Келну на редовним студијама 1988. године и на Универзитету Крита 2002. године на постдипломским студијама. Био је стални гостујући професор на Универзитету у Источном Сарајеву од 1999. до 2008. године.

Избор за члана САНУ и рад у САНУ

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног 2009. године. У оквиру Академије обављао је многе важне функције. За секретара Одељења историјских наука први пут је изабран 2011, а други пут 2024. године. Уређивао је Глас Одељења историјских наука (2012–2016). За потпредседника САНУ за друштвене и хуманистичке науке изабран је 2015. године, а на исту функцију поново је изабран 2019. године. Током периода вршења ове дужности до 2023. године био је члан Извршног одбора САНУ.

Као потпредседник САНУ, у оквиру сарадње са другим установама, наставио је да се бави унапређењем образовања и науке. Тај рад обављао је и у оквиру Академијског одбора за образовање (2015) и Мешовитог тела за сарадњу САНУ и Универзитета у Београду (2012–2015), односно Академијског одбора за праћење стратегије научног развоја (2017), Академијског одбора за високо образовање (од 2020. до марта 2026) и Академијског одбора за науку (од 2020. до марта 2026). Такође, био је председник Византолошког одбора САНУ од његовог оснивања 2015. године, као и члан Хиландарског одбора и Академијског одбор за српско питање. У оквиру Академије био је руководилац пројекта „Византолошке теме“, а потом и пројекта „Држава и друштво у Византији“.

Византолошки институт САНУ, Матица српска, монографије, награде и признања…

Дужност директора Византолошког института САНУ обављао је од 1998. до 2022. године, као и уредника Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ). Године 2023. изабран је за председника Научног већа Византолошког института САНУ. Од 1998. до 2018. био је председник Српског комитета за византологију, а од 2018. његов почасни председник.

Био је члан Управног одбора Матице српске од 2016. године. Такође, био је члан више иностраних научних тела или организација: потпредседник Association Internationale des Etudes Byzantines (1996–2006), а од 2006. године и почасни потпредседник ове асоцијације, члан Међународног комитета за унапређење ћирило-методијевских студија (Солун, од 1996), дописни члан Центра за византијске студије Аристотеловог универзитета (Солун, од 2014), члан Британског друштва за унапређење византијских студија (од 1998), као и члан Научног савета Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Софији (од 2000).

За дописног члана Атинске академије изабран је 2001. године, затим за члана Европске академије природних и хуманистичких наука и уметности у Паризу (Académie Européenne des Sciences, des Arts et des Lettres) 2005. године, а члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу постао је 2015. године.

Аутор је више од 200 чланака и многих студија, публикованих у Југославији, Србији, Грчкој, САД, Француској, Холандији, Немачкој, Аустрији, Италији, Бугарској, Русији и Великој Британији. Из његове богате библиографије издвајају се монографије: „Византијска провинцијска управа у доба Палеолога“ (објављена докторска дисертација, Београд, САНУ, 1972), „Град у Византији. Огледи о друштву позновизантијског доба“ (Београд 2003), „Византијски свет и Срби“ (Београд 2008, 2009), „Огледи о политичкој моћи у Византији – чиниоци и ослонци“ (Београд 2013).

За свој научни допринос добио је многа угледна признања: Октобарску награду Београда (1973), Научни орден са плавом траком Универзитета у Софији (1989), почасни докторат Универзитета у Атини (1999). Награду за животно дело „Владимир Ћоровић“ примио је од Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и СО Гацко 2011. године. Исте године је примио и Плакету Универзитета Источно Сарајево. Од 2020 године био је почасни члан Хришћанског археолошког друштва из Атине, „као знак признања за велики допринос истраживању византијске цивилизације“. Академија наука и умјетности Републике Српске доделила му је Златну медаљу 2023. године.

Својим научним и педагошким радом оставио је неизбрисив траг у развоју византологије, а пружио је изванредан допринос у институционалном јачању и раду Српске академије наука и уметности.

Извор: Српска академија наука и уметности

Прочитајте још:

Годишњица смрти академика Симе Ћирковића

Тим Републичког завода за заштиту споменика културе завршио је конзерваторско-рестаураторске радове на зидном сликарству у куполи Цркве Светог Ахилија у Ариљу, објављено је на налозима РЗЗСК-а на друштвеним мрежама.

После консолидације нестабилних површина фреско малтера, уклањања неадекватних пломби из ранијих конзерваторских радова и пломбирања претходно обрађених оштећења кречним малтером, извршена је рестаурација бојеног слоја акварел бојама у „trateggio“ техници.

Ови радови су били наставак прошлогодишњих радова у куполи Цркве Светог Ахилија у Ариљу.

Тада су радови обухватили чишћење постојећег украсног малтера који је постављен на зидним површинама без живописа у претходним конзерваторским радовима, фиксирање подљуспаних и пулверизованих површина бојеног слоја, инјектирање нестабилних делова фреско малтера на орнаментима у прозорима куполе и уклањање слојева чађи, прашине и нечистоћа и ефлоресцираних соли са живописа.

Такође, тада су на фрагментима у горњем прстену куполе, као и на местима где су обављена инјектирања, извршени пломбирање кречним малтером и рестаурација бојеног слоја.

Кратка историја Цркве Светог Ахилија у Ариљу

Црква Светог Ахилија у Ариљу је задужбина краља Стефана Драгутина.

Подигнута је и осликана крајем XIII века, што је познато на основу ктиторске композиције и ктиторског натписа у куполи у којем је забележена година 1295/1296.

Црква је подигнута на остацима старијег храма Моравичке епископије и била је део великог манастирског комплекса. Обе светиње су биле седиште Моравичке епископије коју је 1219. године основао први српски архиепископ Сава (Растко Немањић).

Због својих изузетних вредности Црква Светог Ахилија је 1979. године проглашена за споменик културе, непокретно културно добро од изузетног значаја.

Извор: Републички завод за заштиту споменика културе

Прочитајте још:

РЗЗСК: Завршена прва фаза конзерваторско-рестаураторских радова у куполи Цркве Светог Ахилија у Ариљу

РЗЗСК: Археолошка истраживања на средњовековном граду Милешевцу

РЗЗСК: Наставак радова у Царичином граду

Ктиторска композиција у Цркви Светог Ахилија

Српски средњовековни манастири на тлу данашње Северне Македоније нису само сведоци великог историјског раздобља, већ део заједничког културног наслеђа које је данас озбиљно угрожено. Један од најупечатљивијих примера је манастир Матејич код Куманова, последња царска задужбина Немањића, која убрзано пропада.

Српска баштина у Северној Македонији без довољне заштите

Историчарка уметности Јасмина Ћирић у разговору за Спутњик истиче да је заједнички проблем за целокупно српско наслеђе на подручју Северне Македоније, које поред цркава и манастира обухвата и ратне меморијале из Балканских ратова и Првог светског рата, недовољан број конзерватора и недовољно развијена институционална сарадња.

Наша саговорница, која се годинама бави проучавањем српске духовне и културне баштине у Северној Македонији, каже да је, иако су српске средњовековне задужбине на том подручју темељно истражене још у периоду између два светска рата, последњи већи заједнички конзерваторски подухват био обнова охридске Свете Софије, између 1952. и 1955. године, када су на терену радили Александар Дероко, Ђурђе Бошковић, Радивоје Љубинковић и други истакнути стручњаци.

„После 1955. године наших стручњака више практично нема на терену. Појављују се тек повремено, углавном кроз извештаје с југословенских конзерваторских конгреса. У међувремену, Филозофски факултет у Скопљу наставља рад, али тамо више практично нема српских професора. Сарадња постоји, али је повремена и недовољна“, наглашава Јасмина Ћирић.

Зашто је Матејич један од најзначајнијих споменика српске средњовековне уметности

Једну од најзначајнијих задужбина из времена цара Душана представља манастир Матејич, који је током оружаних сукоба 2001. године био озбиљно оштећен. Иако је живопис у манастиру рестауриран, сам објекат, као и целокупно уметничко благо у њему нису у довољној мери заштићени и пропадају.

„Када говоримо о времену цара Душана, често се све своди на остатке Светих архангела код Призрена, као да је то једина његова задужбина. Заборављамо читав низ споменика у Македонији – од Светог Николе Болничког у Охриду, преко Светог Ђорђа у Полошком и Леснова, па до петокуполне цркве у Матејичу. Управо у Матејичу кроз архитектуру и оно што је сачувано од живописа можемо да видимо наставак владарске идеологије цара Душана. То је пример на којем се најбоље може показати зашто је такав храм подигнут“, напомиње Јасмина Ћирић.

Према њеним речима, вредност Матејича није само у томе што је реч о последњој царској задужбини Немањића, већ и у чињеници да је на њему могуће пратити развој српске средњовековне архитектуре и сликарства у време највећег успона српске државе.

„Када уђете у простор Матејича, са свих страна видите мотив тријумфалног лука. Просторна концепција ослања се на задужбине краља Милутина, пре свега на Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и Светог Никиту у Чучеру. А када изађете и погледате јужну фасаду, видите да је она заправо увећана фасада Светог Никите, али и да постоје ослонци на Дечане. То је црква која је, упркос страдањима, сачувана у целини. Недостајао је кровни покривач, али су њени зидови остали очувани“, наводи историчарка уметности.

Она додаје да се некадашњи изглед манастира, у којем је живопис највише оштећен тек током последње две деценије, може поуздано реконструисати захваљујући обимној архивској грађи, насталој у првој половини 20. века.

„У Паризу, на Француском колеџу, чувају се фотографије наших споменика у Македонији, с белешкама чувеног византолога Габријела Мијеа, ког је на терену пратио Ђурђе Бошковић. Ти људи су пре једног века педантно бележили стање споменика, датуме, боје преслика, оставили су фотографије и слајдове. Један део тог материјала чува се у Народном музеју у Београду, други у легату Ђурђа Бошковића. То је целина која нам показује како је Матејич изгледао пре само једног века“, каже Јасмина Ћирић.

Посебну вредност манастира представљају фреске које непосредно сведоче о његовом ктитору и месту које заузима у српској државној и црквеној историји, каже наша саговорница, али додаје да је Матејич деценијама био предмет различитих тумачења, па и покушаја да му се оспори српски карактер.

„У историографији су постојале неосноване тезе да је реч о бугарском споменику или гробној цркви царице Јелене. Међутим, када погледате сам храм и ктиторску композицију, видите нешто сасвим друго. Цар Душан је приказан испред царице Јелене и младог Уроша, који заједно држе модел храма, а царева фигура је наглашена и постављена тако да је прва коју посетилац угледа када уђе у цркву. То није случајно. То је у складу с писаним изворима у којима се Јелена увек помиње као други ктитор“, наводи историчарка уметности.

Погром 2001. године

За Јасмину Ћирић, догађаји из 2001. године, када су први на удару били управо детаљи живописа повезани с владарском идеологијом Душановог доба, не могу се описати само као оштећење једног споменика културе.

„Када се 2001. године догодио погром – важно је употребити управо ту реч – дошло је до присилног исељавања српског и македонског становништва из села Матејич. Ти људи су привремено били смештени у Куманову, али се до данас нико није вратио у своје село. Када данас идете према манастиру, видите напуштена домаћинства. То је једна потресна слика“, сведочи наша саговорница.

Током сукоба манастир је претворен у војно упориште, а унутрашњост је претрпела велика оштећења. На зидовима су исписани графити, фреске су оштећене, а део инвентара уништен.

„Фреска Светог Петра била је потпуно оштећена. Преко ње су били исписани натписи ‘Куп УЕФА‘, ‘УЧК‘ и други графити. Та фотографија касније је постала готово амблематска, јер се нашла и у публикацијама које се баве заштитом споменика у конфликтним зонама. Чак су је НАТО снаге користиле у приручницима за обуку војника као пример културног добра које је оштећено током оружаних сукоба“, каже Јасмина Ћирић.

Она додаје да су поједина оштећења у међувремену санирана, да су фреске очишћене и да им је, колико је то било могуће, враћен првобитни изглед, али да чишћење није исто што и конзервација, која подразумева да се духовно и културно благо трајно штити од пропадања.

Манастир данас – без монаштва, без сталне заштите

Иако више нема опасности од ратних дејстава, Матејич се данас суочава с другим проблемом – практично је препуштен сам себи. У манастиру нема монаштва, нема сталне службе заштите, а до њега је тешко доћи чак и теренским возилом.

„Манастир нема ко да чува. Локација је веома неприступачна. И конзерватори су осамдесетих и деведесетих година имали проблем како уопште да стигну до њега. Данас су једини који повремено обилазе манастир људи из ловачког удружења из Матејича. Они одржавају порту, покосе траву и обиђу цркву, али то је само повремено. Сви остали дани су, како је писао Милан Ракић, слика напуштене цркве“, наводи Јасмина Ћирић.

Поред тога, манастир је, иако формално заштићено културно добро, остао изван појединих међународних програма праћења стања споменика.

„После 2022. године у Северној Македонији је покренут мониторинг православног културног наслеђа. Пописано је више од седам стотина цркава, али у том мониторингу нема манастира Матејич. То је тешко разумљиво. Још је веће изненађење што није обухваћена ни црква Светог Николе Болничког у Охриду. Заједничко за оба споменика јесте што чувају представе цара Душана“, каже наша саговорница.

Заборављени део српског културног простора

Јасмина Ћирић сматра да је један од највећих проблема то што је српско средњовековно наслеђе у Северној Македонији готово нестало из јавне свести у Србији.

Она подсећа да се управо у Македонији налази велики број представа цара Душана, Светог Саве и лозе Немањића, али да је то мало познато чак и људима који се интересују за националну историју.

„Када питате где се налази највећи број сачуваних портрета цара Душана, већина ће рећи Дечани. А то није тачно. Највећи број тих представа налази се управо у Македонији. У Охриду постоји јединствена црква у којој су заједно приказани цар Душан, Јелена, Урош, Свети Сава и Свети Симеон Немања. То је део српског културног хоризонта који је заборављен“, наводи Јасмина Ћирић.

Црквени раскол као дугогодишња препрека

Један од разлога због којег је велики број српских задужбина остао ван домашаја истраживача, према речима наше саговорнице, био је и дугогодишњи раскол Српске православне цркве и Македонске православне цркве, који је утицао на приступ споменицима.

„Увек се некако спотицало о проблем црквеног раскола, о којем се недовољно говорило. Обично се помињала само друга половина шездесетих година и односи Српске православне цркве и Македонске православне цркве, али се ретко говорило о последицама које је то оставило на саме споменике. А директна последица су били закључани храмови и недостатак њихове адекватне заштите“, упозорава историчарка уметности.

Наша саговорница, међутим, каже да није све било препуштено пропадању и да оснивањем Центра за конзервацију у Скопљу поједине цркве јесу конзервиране.

Без сарадње институција нема трајног решења

Као најважнији корак ка очувању Матејича, Јасмина Ћирић види успостављање институционалне сарадње Србије и Северне Македоније, подсећајући на то да су обе државе чланице Унеска.

„На основу Париске декларације из 1972. године постоји право на међународну сарадњу у заштити споменика културе. Постоји и могућност онога што се у историји уметности назива транснационална номинација споменика културе. То значи да би стручњаци Србије и Северне Македоније могли заједно да кандидују читаве споменичке целине, на пример Скопску Црну Гору с мрежом манастира, за Унескову листу. Да је то било урађено на време, данас вероватно не бисмо били сведоци вишеструких оштећења бројних цркава“, оцењује историчарка уметности и додаје да таква сарадња ни после више деценија није успостављена у мери која би дала конкретне резултате.

На црквеном плану, како оцењује Јасмина Ћирић, статус древних немањићких храмова је решен. Оно што остаје спорно јесте питање конзерваторске надлежности и дипломатских корака, јер управо ту, како каже, постоји највећи проблем бирократије.

Указујући на неопходност чвршће сарадње ресорних министарстава две државе, пре свега културе и спољних послова, наша саговорница каже да би следећи корак требало да буде израда заједничког номинационог досијеа за Унеско и додаје да би цео процес био снажнији уколико би се у њега укључила и Грчка, с обзиром на то да су многе српске задужбине подигнуте или обновљене на старијим византијским храмовима.

„Пред нашим очима нестају материјални трагови српске средњовековне културе. Ако се не предузму конкретни кораци, неће нестати само једна грађевина. Нестајаће и сведочанства о култури, државности и идентитету која су на тим зидовима сачувана више од шест векова“, закључује Јасмина Ћирић у интервјуу за Спутњик.

Аутор: Валентина Булатовић

Прочитајте још:

Стазама српске историје у Македонији – Манастир Матеич

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

АЛАРМАНТНО: Једина сачувана фреска Вука Бранковића у катастрофалном стању!