Вести
Британски пуковник трага за српским благом – стручњаци упозоравају на опасан лов у мутном
Ради боље заштите богатог уметничког наслеђа у Србију је стигао Џулијан Редклиф, председник британске компаније „Арт лос реџистер“, детективског сервиса и највеће светске банке података украдених уметнина. Реч је о лову у мутном, тврде стручњаци, тим послом може да се бави само држава, а не приватне, и то стране компаније.
„У Србији ћемо пружати услуге које ће омогућити боље евидентирање богатог српског уметничког наслеђа, а намера је да се сва покретна културна баштина Србије детаљно опише и каталогизује, ради њеног лакшег откривања у случају да буде украдена“, најавио је пуковник британске војске Редклиф на конференцији коју је организовао за одабране медије у једном београдском хотелу.
Познати ловац на украдено уметничко благо открио је да добротворна организација „Благо-Treasure“ поново започиње мисију очувања наслеђа Србије подизањем свести, нарочито у српској дијаспори, о потреби да се обезбеде ресурси за евидентирање стања, историје и значаја културног наслеђа.
Као партнера у послу представо је фирму „Сејв арт“, која ће се бавити истраживањима, проценом, осигурањем и обезбеђењем српских уметнина.
Прва мисија – благо Народне библиотеке Србије
Као главни човек за посао у Србији представљен је Вукашин Минић Волф, оперативац британске детективске агенције ФИА (Forensic Investigative Associates), чије се име везивало за истраживање наводних тајних рачуна Слободана Милошевића на Кипру и за истраге о рутама шверца цигарета на Балкану.
Минић је најавио да ће прва мисија организације „Благо-Treasure“ бити потрага за драгоценостима Народне библиотеке Србије која је изгорела у бомбардовању 1941. године, јер постоје сведочанства да су пре пожара из ње покрадени најдрагоценији српски средњовековни рукописи.
Историчар Дејан Ристић, који је својевремено на месту управника Народне библиотеке Србије посебну пажњу посветио заштити и обогаћивању националног фонда, за Спутњик каже да нема недоумица када је у питању предратни фонд библиотеке. Све благо опљачкано у Првом светском рату детектовано је углавном у различитим институцијама у Европи, а има га и у Америци, на Харварду.
„Једино што још није пронађено из тог периода је оснивачка повеља Манастира Хиландара, која је нестала 1915. године. Што се тиче блага из 1941, не постоје озбиљни историјски извори, само урбане легенде, о томе да је било шта спасено, на било који начин, од Срба, Југословена, Фолксдојчера, Немаца. А као друго, проналажење је обавеза државе, ексклузивно право државе по хашкој Конвенцији о културним добрима у околностима ратних сукоба из 1954. године. Дакле, то не могу да раде приватне компаније“, истиче Ристић.
Замајавање на делу – што је изгорело, изгорело је
Дугогодишњи кустос Народног музеја Никола Кусовац за Спутњик каже да ову бригу за српску уметност треба игнорисати, јер долазак ових људи одређује само буђелар. Стручњак који се бави и проценом вредности уметничких дела додаје да се на нашем тржишту никада није појавио предмет за који је могло да се претпостави да је део некадашњег фонда Народне библиотеке.
„Могуће је да је нешто од тог библиотечког материјала било на позајмици, па претекло, увек се узме књига на читање, а то може бити једна од хиљаду. Ово је само замајавање, нема шансе да се рукописи појаве. Шта је изгорело, изгорело је“, додаје Кусовац.
Редклифова фирма је и деоничар највећих светских аукцијских кућа „Сотбис“ и „Кристис“, које тргују изузетно вредним уметнинама, а светски медији о њој су писали углавном због коришћења неконвенционалних метода у сакупљању података о несталим уметничким делима и високим провизијама за њихов повратак власницима.
„Ако се сами не постарамо за наше благо, неће нико други, а посебно не они који су везани за `Сотбис` и `Кристис`, који су искључиво лукративне, искључиво трговачки оријентисане фирме. Они се само плаше да се нешто украдено код њих не прода, јер тада плаћају велике казне“, истиче Кусовац.
Оба наша саговорника кажу да је највероватније лов у мутном странаца који су дошли у нашу земљу из Велике Британије заправо отворио изузетно важно питање којим се држава до сада није бавила.
„Очигледно се ради о покушају манипулације, коришћењу тога да у Србији не постоји институција задужена за евидентирање нашег културног блага у иностранству, које је тамо завршило по разним основама у претходним вековима, као и за његов организован повраћај“, каже Ристић.
Редклиф је најавио спремност за сарадњу са српским институцијама, нагласивши да АЛР има највећу светску базу података о украденим и несталим уметнинама. Према његовим речима, у њој је 750.000 регистрованих предмета, а компанија годишње међу њима обави више од 500.000 претрага за аукцијске куће, продавце, колекционаре и полицију.
У Министарству културе без одговора
Спутњик је контактирао Министарство културе Републике Србије у покушају да сазна да ли је упознато са обнављањем рада добротворне организација „Благо-Treasure“ и оснивањем фирме која ће евидентирати српско благо, као и да ли су овакве активности законом дозвољене у нашој земљи.
Интересовало нас је да ли је могуће да, поред званичних институција Републике Србије, у потрагу за српским националним благом креће приватна компанија из Велике Британије. Одговоре нисмо добили.
Џулијан Редклиф је иначе стручњак за кризни менаџмент и има чин пуковника. Док је радио у Министарству одбране Велике Британије 1999. одликован је витешким орденом Реда Британског царства, а 2008. године за изузетне заслуге у служби награђен је медаљом Краљичиних добровољаца резервиста.
Извор Спутњик Србија
Аутор текста Сенка Милош
Вести
Трибина „Стари Рас – нова истраживања простора“ др Угљеше Војводића на Историјском институту Београд у четвртак, 10. октобра 2024.
У четвртак, 10. октобра 2024. године, са почетком у 12 часова у Историјском институту Београд др Угљеша Војводић одржаће трибину „Стари Рас – нова истраживања простора“.
Споменици културе са простора Старог Раса једни су од најбоље проучених. Резултати претходних истраживања у великој мери су осветлили хронологију настанка и живота административних и духовних центара својевремено централне области српске средњовековне државе.
Међутим, залеђе жупе је готово у потпуности остало у њиховој сенци, при чему су покушаји довођења појединачних локалитета и споменика у међусобну функционалну везу изостали. Између осталог, такав однос истражености условиле су и потешкоће у уочавању остатака руралних насеобина применом традиционалних метода археолошке проспекције.
У оквиру предавања биће приказани резултати нових истраживања која представљају покушај да се проникне у територијално простирање и организацију сеоских насеља, као и реконструкцију привредних и културних токова на простору средњовековне жупе Рас и касније истоимене нахије.
Обављена истраживања подразумевала су сумирање и ревизију резултата претходних проучавања писаних извора и материјалних трагова, док додатну базу података за изношење утемељенијих закључака о организацији насеља и привреде у залеђу пружа проучавање геопривредних одлика простора жупе у оквиру географскоинформационог система.
Трибина ће бити одржана у Историјском институту Београд, на првом спрату у сали 102 АВА центра САНУ, са почетком у 12 часова. Адреса Историјског института је Кнез Михајлова 36.
Биографија др Угљеше Војводића
Угљеша Војводић рођен је 28. новембра 1988. године у Београду.
Завршио је Основну школу „Ђура Даничић“ у Београду и Дванаесту београдску гимназију.
Године 2013. дипломирао је на Одељењу за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. На истом факултету 2015. године је мастерирао на тему „Археолошки аспекти властеоске сахране у средњовековној Србији“. Докторску дисертацију „Просторне студије и привредни обрасци средњовековне жупе и нахије Рас“ одбранио је 2023. године, такође на Филозофском факултету у Београду.
Од 2018. године ради у Археолошком институту у Београду, а тренутно звање му је научни сарадник. Члан је Српског археолошког друштва, Асоцијације за проучавање средњовековне и нововековне руралне археологије (RURALIA) и Српског комитета за византологију.
Учестововао је у пројектима „Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва“, од 2011. до 2019, „Српско-француско-немачка истраживања Царичиног града“, од 2012. до 2017, „Програм систематских археолошких истраживања манастира Студенице“, од 2012. до 2014. године, и „Заштитна археолошка истраживања у порти Петрове цркве“, 2021. и 2022 . године. Учесник је пројекта „Научно-истраживачки пројекат за Београдску тврђаву“, који траје од 2014. године.
Заједно са др Весном Бикић коруководилац је пројекта „Археолошка истраживања средњовековне тврђаве Копријан код Дољевца“, који траје од 2022. године.
Библиографија др Угљеше Војводића
Поглавља у монографијама и зборницима
Ivanović M. i Vojvodić U. 2016. The Marks of Nobility in the Archaeological Context, in: Byzantine Heritage and Serbian Art I. Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology, edd. V. Bikić, 159-165. Belgrade: The Serbian National Committee of Byzantine Studies, P.E. Službeni glasnik, Institute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Science and Arts
Bikić V. i Vojvodić U. 2017. Pottery distribution and raw material resources in the area of medieval Ras, in Archaeotechnology studies, Raw material exploitation from prehistory to the Middle Ages, Edd. S. Vitezović, D. Antonović, 161-189. Belgrade: Serbian Archaeological Society
U. Vojvodić, Transhumance in medieval Serbia. Examples from the Pešter Plateau and northwestern slopes of the Prokletije Mountains, Ruralia XIII – Seasonal Settlement in the Medieval and Early Modern Countryside, Piers Dixon & Claudia Theune (eds), Sidestone Press, Leiden 2021, pp. 69-80.
T. Katić, U. Vojvodić, Transformation of the medieval urban landscape: from Serbian Ras to Ottoman Novi Pazar, in: Using Landscape in the Middle Ages in the Light of Interdisciplinary Research. Proceedings of the 6th International Scientific Conference on Mediaeval Archaeology of the Institute of Archaeology, Zagreb, 6th June 2019, eds. K. Botić at all, Zagreb 2021, 83-90.
У. Војводић, Поглед на резултате археолошких истраживања Цркве Светих апостола Петра и Павла у Расу, Ниш и Византија 18, Ниш 2020, 237-264.
Радови у научним часописима
Војводић У. 2015. Црква Св. Јована у Савову код Студенице. СаопштењаXLVII: 67-86.
Видосављевић В. и Војводић У. 2017. Извештај са заштитних археолошких истраживања локалитета Дубље изнад куће у Новом Пазару. Новопазарски зборник 40: 213-216.
Видосављевић В. и Војводић У. 2018. Извештај са заштитних археолошких истраживања локалитета Дубље изнад куће у Новом Пазару II. Новопазарски зборник 41: 223-226.
Т. Катић и У. Војводић, Границе жупе и нахије Рас у средњем и раном новом веку (14-16. век), Историјски часопис LXIX (2020), 127-154.
Извори: Историјски институт Београд, Археолошки институт
Прочитајте још:
Тридесетог септембра 2024. године у пензију је отишао др Радивој Радић, професор византологије на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Током своје вишедеценијске каријере професор Радић предавао је и на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, Филозофском факултету Универзитета у Нишу и Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Мало је студената који нису волели предавања професора Радића. Многи су због њега заволели историју Византије. Његова посвећеност предавањима и студентима и даље се памте у бројним генерацијама којима је предавао.
Професор Радић је био подједнако успешан професор и научник. Објавио је велики број научних радова и монографија из различитих области историје Византије. Посебно је велики његов допринос у борби против псеудоисторије.
Нашем драгом професору Радивоју Радићу желимо да дуго ужива у професорској пензији и да у годинама које следе настави да стручну и ширу читалачку јавност радује својим новим књигама, увек занимљивим и поучним.
Биографија проф. др Радивоја Радића
Радивој Радић рођено је у Ливну, данашња Босна и Херцеговина, 22. јануара 1954. године. Основну школу завршио је у Врњачкој Бањи, а гимназију у Београду.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на Одељењу за историју 1980. године. Децембра 1985. године одбранио је магистарску тезу „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“.
Докторску дисертацију „Време Јована V Палеолога“ одбранио је у децембру 1991. године на Филозофском факултету у Београду На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону.
Радио је у Византолошком институту САНУ, а од 1994. до 2024. године радио је на Филозофском факултету у Београду. Године 2006. постао је редовни професор и шеф Семинара за византологију.
Предавао је и на филозофским факултетима у Бањалуци, Нишу и Приштини (Косовској Митровици).
За књигу „Време Јована V Палеолога (1332–1391)“ 1993. године добио је Октобарску награду града Београда за науку.
За књигу „Друго лице Византије“ добио је награде „Владимир Ћоровић“ (2015) и награду „Веселин Лучић“ (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету.
Награду „Веселин Лучић“ добио је и 2022. године за књигу „Историја Трапезунтског царства“.
Написао је велики број научних радова и монографија.
Списак објављених књига др Радивоја Радића
„Време Јована V Палеолога (1332–1391)“, Београд 1993.
„Страх у позној Византији 1“, Београд 2000.
„Страх у позној Византији 2“, Београд 2000.
„Из Цариграда у српске земље: Студије из византијске и српске историје“, Београд 2003.
„Срби пре Адама и после њега: Историја једне злоупотребе: Слово против новоромантичара“, Београд 2003. и 2015.
„Византија: Пурпур и пергамент“, Београд 2006.
„Приче са Босфора“, Београд 2007.
„Византија и Србија: Пламен и одсјаји“, Београд 2010.
„Константин Велики: Надмоћ хришћанства“, Београд 2010.
„Средњовековни путовођа: Путовати кроз Србију у средњем веку: Путовање или двосмисленост“, заједно са Радославом Петковићем, Београд 2011.
„Стари Словени“, Београд 2011.
„Ромејски свет: Кратка историја свакодневног живота у Византији“, Београд 2012.
„Друго лице Византије: Неколико споредних тема“, Београд 2014.
„Клио се стиди: Против злостављања историјске науке“, Београд 2016.
„Србија 1217: Настанак краљевине“, заједно са др Синишом Мишићем, Београд 2016.
„Живети у средњем веку“, заједно са др Војиславом Јелићем, Београд 2016.
„Историја Трапезунтског царства“, Београд 2022.
„Откуцаји прошлости. Цртице из прохујалих времена“, Београд 2023.
Прочитајте још:
У Ораховцу одржана трибина „Од Бањске до Светих Арханђела“ (видео)
Научни скуп у Манастиру Прохор Пчињски: Седам векова од упокојења краља Милутина
Са друштвених мрежа
„Rudnik archaeology“: Пронађен надвратник на археолошком локалитету Дрење-Имање Никића на Руднику
На археолошком локалитету Дрење-Имање Никића на Руднику у палати која је припадала неком именом непознатом властелину или трговцу пронађен је надвратник, са обе стране украшен живописом, објављено је на инстаграм налогу „Rudnik archaeology“.
Палата на локалитету Дрење-Имање Никића једини је средњовековни световни објекат на Руднику украшен живописом. Имала је два улаза и две етаже, од којих је горња била украшена живописом.
Истраживана је у периоду од 2010. до 2012. године, као и 2014. године. Након десетогодишње паузе, ове године су настављена археолошка истраживања.
На источној страни палате налазио се улаз, избачен у виду вестибила. Он се састојао од два пролаза раздвојена зиданим ступцем.
Током археолошких истраживања 2011. године пронађен је први надвратник, када је истражен једна од два пролаза источног улаза.
Пронађен још један, идентичан надвратник
Током овогодишњих истраживања у шуту којим је био затрпан улаз пронађен је још један надвратник, идентичан као први. Он је украшен живописом са две стране, компонованом од троугаоних поља у којима је декоративни мотив увијене лозице.
Орнамент компонован од цик-цак линије, која формира троугаона поља у којима се налази декоративни мотив разлистале гранчице највише сличности има са орнаментима из 14. века насликаним у Цркви Богородице Љевишке и манастирима Дечани и Трескавац.
Тако је рудничка палата још једном открила богатство свог власника, али је и сведочанство да је он свој дом украсио по православној традицији, пише налог „Rudnik archaeology“.
На истом локалитету пронађен и млетачки новчић
На налогу „Rudnik archaeology“ је 23. августа 2024. године објављена вест да је током археолошких истраживања на локалитету Дрење-Имање Никића пронађен и један млетачки новчић.
У питању је новчић венецијанског дужда Пјетра Граденига (1289-1311).
Према писању налога „Rudnik archaeology“, у питању је редак налаз на територији Србије.
На аверсу новчића Свети Марко, заштитник Венеције, предаје заставу дужду.
На реверсу је представљен Исус Христос који седи на престолу.
Прочитајте још:
Надгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године
Погледајте:
-
Кригла велики жупан Стефан Немања
1.500,00 рсд
-
Вук Бранковић, аутор Марко Шуица
1.500,00 рсд
-
Краљ Милутин – керамичка фигура
1.200,00 рсд
-
Грб Реда змаја – рад на стаклу
6.500,00 рсд
-
Лоза Немањића из Манастира Високи Дечани – рад на стаклу
28.000,00 рсд
-
Вести2 годинеПредстављена реплика круне цара Душана (фото, видео)
-
Aуторски текстови2 годинеВелико откриће и велика шанса: Печат великог жупана Стефана Немање на аукцији
-
Артефакти2 годинеНадгробна плоча властелина Жарка – најзначајније археолошко откриће у Србији 2022. године
-
Фото1 годинаСрпски средњовековни владари и великаши кистом сликара Дарка Стојановића
-
Вести2 годинеОстаци са локалитета Латинска црква са гробљем бачени поред пута!
-
Обновимо Маглич2 годинеПочела изградња новог моста преко Ибра код Маглича! (фото)
-
Aуторски текстови2 годинеЦрни низ се наставља: У насељу Постење у Новом Пазару уништен археолошки локалитет Латинска црква
-
Вести2 годинеУспели смо: Држава Србија ће се надметати за печат Стефана Немање!