Ради боље заштите богатог уметничког наслеђа у Србију је стигао Џулијан Редклиф, председник британске компаније „Арт лос реџистер“, детективског сервиса и највеће светске банке података украдених уметнина. Реч је о лову у мутном, тврде стручњаци, тим послом може да се бави само држава, а не приватне, и то стране компаније.

„У Србији ћемо пружати услуге које ће омогућити боље евидентирање богатог српског уметничког наслеђа, а намера је да се сва покретна културна баштина Србије детаљно опише и каталогизује, ради њеног лакшег откривања у случају да буде украдена“, најавио је пуковник британске војске Редклиф на конференцији коју је организовао за одабране медије у једном београдском хотелу.

Познати ловац на украдено уметничко благо открио је да добротворна организација „Благо-Treasure“ поново започиње мисију очувања наслеђа Србије подизањем свести, нарочито у српској дијаспори, о потреби да се обезбеде ресурси за евидентирање стања, историје и значаја културног наслеђа.

Као партнера у послу представо је фирму „Сејв арт“, која ће се бавити истраживањима, проценом, осигурањем и обезбеђењем српских уметнина.

Прва мисија – благо Народне библиотеке Србије

Као главни човек за посао у Србији представљен је Вукашин Минић Волф, оперативац британске детективске агенције ФИА (Forensic Investigative Associates), чије се име везивало за истраживање наводних тајних рачуна Слободана Милошевића на Кипру и за истраге о рутама шверца цигарета на Балкану.

Минић је најавио да ће прва мисија организације „Благо-Treasure“ бити потрага за драгоценостима Народне библиотеке Србије која је изгорела у бомбардовању 1941. године, јер постоје сведочанства да су пре пожара из ње покрадени најдрагоценији српски средњовековни рукописи.

Историчар Дејан Ристић, који је својевремено на месту управника Народне библиотеке Србије посебну пажњу посветио заштити и обогаћивању националног фонда, за Спутњик каже да нема недоумица када је у питању предратни фонд библиотеке. Све благо опљачкано у Првом светском рату детектовано је углавном у различитим институцијама у Европи, а има га и у Америци, на Харварду.

„Једино што још није пронађено из тог периода је оснивачка повеља Манастира Хиландара, која је нестала 1915. године. Што се тиче блага из 1941, не постоје озбиљни историјски извори, само урбане легенде, о томе да је било шта спасено, на било који начин, од Срба, Југословена, Фолксдојчера, Немаца. А као друго, проналажење је обавеза државе, ексклузивно право државе по хашкој Конвенцији о културним добрима у околностима ратних сукоба из 1954. године. Дакле, то не могу да раде приватне компаније“, истиче Ристић.

Замајавање на делу – што је изгорело, изгорело је

Дугогодишњи кустос Народног музеја Никола Кусовац за Спутњик каже да ову бригу за српску уметност треба игнорисати, јер долазак ових људи одређује само буђелар. Стручњак који се бави и проценом вредности уметничких дела додаје да се на нашем тржишту никада није појавио предмет за који је могло да се претпостави да је део некадашњег фонда Народне библиотеке.

„Могуће је да је нешто од тог библиотечког материјала било на позајмици, па претекло, увек се узме књига на читање, а то може бити једна од хиљаду. Ово је само замајавање, нема шансе да се рукописи појаве. Шта је изгорело, изгорело је“, додаје Кусовац.

Редклифова фирма је и деоничар највећих светских аукцијских кућа „Сотбис“ и „Кристис“, које тргују изузетно вредним уметнинама, а светски медији о њој су писали углавном због коришћења неконвенционалних метода у сакупљању података о несталим уметничким делима и високим провизијама за њихов повратак власницима.

„Ако се сами не постарамо за наше благо, неће нико други, а посебно не они који су везани за `Сотбис` и `Кристис`, који су искључиво лукративне, искључиво трговачки оријентисане фирме. Они се само плаше да се нешто украдено код њих не прода, јер тада плаћају велике казне“, истиче Кусовац.

Оба наша саговорника кажу да је највероватније лов у мутном странаца који су дошли у нашу земљу из Велике Британије заправо отворио изузетно важно питање којим се држава до сада није бавила.

„Очигледно се ради о покушају манипулације, коришћењу тога да у Србији не постоји институција задужена за евидентирање нашег културног блага у иностранству, које је тамо завршило по разним основама у претходним вековима, као и за његов организован повраћај“, каже Ристић.

Редклиф је најавио спремност за сарадњу са српским институцијама, нагласивши да АЛР има највећу светску базу података о украденим и несталим уметнинама. Према његовим речима, у њој је 750.000 регистрованих предмета, а компанија годишње међу њима обави више од 500.000 претрага за аукцијске куће, продавце, колекционаре и полицију.

У Министарству културе без одговора

Спутњик је контактирао Министарство културе Републике Србије у покушају да сазна да ли је упознато са обнављањем рада добротворне организација „Благо-Treasure“ и оснивањем фирме која ће евидентирати српско благо, као и да ли су овакве активности законом дозвољене у нашој земљи.

Интересовало нас је да ли је могуће да, поред званичних институција Републике Србије, у потрагу за српским националним благом креће приватна компанија из Велике Британије. Одговоре нисмо добили.

Џулијан Редклиф је иначе стручњак за кризни менаџмент и има чин пуковника. Док је радио у Министарству одбране Велике Британије 1999. одликован је витешким орденом Реда Британског царства, а 2008. године за изузетне заслуге у служби награђен је медаљом Краљичиних добровољаца резервиста.

Извор Спутњик Србија

Аутор текста Сенка Милош