Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на корицама диптиха њеног сина Угљеше Мрњавчевића. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Непосредно време пред Маричку битку 1371. године време је унутрашњег раслојавања Српског царства и почетак његовог распада. Цар Стефан Урош не успева да обузда растућу моћ великаша, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић постају најмоћније личности у држави, истиче се низ обласних господара попут Балшића, кнеза Лазара Хребељановића, жупана Николе Алтомановића, свако са својим интересима, областима, својом управом, војском… Истовремено са војним, политичким и управним слабљењем Српског царства крајем седме деценије 14. века, одвија се лична трагедија деспотице Јелене Мрњавчевић, трагедија која ће бити преточена у песму-молитву „Туга за младенцем Угљешом“, трагедија која ће српској књижевности донети своју прву познату песникињу.
Рођење и смрт младог Угљеше Мрњавчевића
Јелена Мрњавчевић (у монаштву Јефимија) била је ћерка кесара Војихне, господара града Драме и намесника Серске области, и супруга деспота Угљеше Мрњавчевића. У браку са владаром Серске државе Јелена је добила сина Угљешу.
Младенац Угљеша је од серског митрополита Теодосија, највероватније на свом крштењу, добио на поклон мали диптих – иконицу са две стране, украшену представама Богородице са пророцима и Гостољубља Аврамовог међу апостолима, као и бисерима и драгим камењем.
Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Богородице са пророцима и представом Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Нажалост, млади Угљеша је врло брзо преминуо и сахрањен је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Хиландару, где је сахрањен и његов деда Војихна.
Настанак молитве „Туга за младенцем Угљешом“
Како је женама приступ Светој Гори забрањен, тако деспотица Јелена није присутвовала сахрани свог јединца, а није могла ни да обилази место његовог вечног почивалишта. Стога је на синовљев гроб послала његову иконицу, а на њеним спољашњим странама, украшеним сребрним плочицама, дала је да се уреже молитва коју је написала.
Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на диптиху њеног сина Угљеше Мрњавчевића, први део. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
„Мале иконе, но велики дар,
које имају пресветли лик Владичин
и пречисте Богоматере,
што их велики и свети муж
дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу
којега неоскрвњено млађахног преставише
у вечне обитељи,
а тело се предаде гробу,
који изделаше праоци због преступљења.
Стихови молитве „Туга за младенцем Угљешом“ деспотице Јелене Мрњавчевић на диптиху њеног сина Угљеше Мрњавчевића, други део. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Удостоји, Владико Христе,
и ти, пречиста Богомати,
мене јадну да свагда бригујем
о одласку душе моје,
што угледах на родитељима ми
и на рођеном од мене младенцу,
за ким жалост непрестано гори у срцу моме,
природом матерњом побеђивана.“
Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Богородице са пророцима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина „Светог манастира Хиландара“.
Молитва „Туга за младенцем Угљешом“ настала је између 1368. и 1371. године. Она је кратка и сажета, а опет пуна бола, мудрости и нежног осећања. Јеленина молитва је лична и конкретна, описује земаљску везу детета и родитеља и жалост мајке за преминулим сином.
Диптих Угљеше Мрњавчевића са молитвом депостице Јелене Мрњавчевић чува се у Ризници Манастира Хиландара и једно је од највећих драгоцености те светиње.
Наличје диптиха младог Угљеше Мрњавчевића са представом Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Фотографија је преузета са сајта https://riznica.hilandar.org/ и власништво је Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“.
Прва српска песникиња
Поред те молитве, Јелена је написала и дела „Мољење Господу Исусу Христу“ и „Похвала кнезу Лазару“.
Историчари књижевности сматрају је за прву српску књижевницу.
Одора кнеза Лазара. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Свечана одора кнеза Лазара је један од ретких сачуваних одевних предмета српских владара или великаша из средњег века. То велико културно историјско благо чува се већ више од седам деценија у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Историја одоре кнеза Лазара
Одора се испрва налазила у кивоту заједно са моштима Светог кнеза Лазара у Манастиру Раваници, у који су пренете из Приштине 1391. године.
Манастир Раваница. Аутор фотографије је Петар Нешић. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
У Манастиру Раваници је била све до 1690. године и Велике сеобе Срба, када су је монаси заједно са моштима пренели у Сентандреју. Године 1698. мошти и одора су однети у Манастир Врдник (Нова Раваница) на Фрушкој гори.
Одора кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Први помен одоре кнеза Лазара налази се у Инвентару Манастрира Врдник из 1733. године. У њему је записано да је у питању „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“.
Одора је скинута са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић пресвукао и пренео мошти Светог кнеза Лазара из старог кивота у нови кивот. Свечана одора је од тада чувана у посебном кивоту, у припрати Цркве Вазнесења Господњег Манастира Врдник.
Црква Вазнесења Господњег Манастира Врдник. Фотографија је преузета са сајта Репубичког завода за заштиту споменика културе.
Током Другог светског рата одора је пренета у Београд, а од 1946. се налази у Музеју Српске православне цркве.
Детаљи са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Одора кнеза Лазара део је сталне поставке Музеја Српске православне цркве у Београду.
Изглед одоре кнеза Лазара
Одора кнеза Лазара је израђена од шеснаест клинастих комада луксузне брокатне свиле највероватније из италијанског града Лука. До тог закључка стручњаци су дошли због начина ткања одоре. Брокат је био црвене боје, која се временом изгубила.
Идеална реконструкција (пурпурна верзија) одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Направљена је пре 15. јуна 1389. године и погибије кнеза Лазара у Косовском боју.
Дуга је 142 центиметра, а копчана је уз помоћ 41 дугмета, са предње стране од грла до стопала. Сачувано је само једно дугме, на којем се налази сребрни амблем кнеза Лазара (шлем са волујским роговима), украшен плавим и зеленим емајлом и опшивен сребрним нитима.
Дугме са одоре кнеза Лазара украшен приказом шлема са волујским роговима (амблем кнеза Лазара). Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
На одори су извезени мотиви афронтираних пропетих лавова, птица и стилизованог цвећа.
Два лава са одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Доњи делови одоре су шири, па је доњи сегмент звонаст, познат и као „готички крој“ хаљине. Одора је некада имала дуге рукаве, сужене до лаката.
3Д модел одоре кнеза Лазара
Поводом Видовдана 2023. године, Музеј Српске православне цркве је направио 3Д модел одоре кнеза Лазара, који ће посетици Музеја моћи од почетка јула 2023. године. 3Д модел одоре се већ сада може видети на новом сајту Музеја СПЦ.
Идеална реконструкција одоре кнеза Лазара. Фотографија је власништво Музеја Српске православне цркве.
Позивамо наше читаоце да обавезно посете Музеј Српске православне цркве и виде велики број експоната од непроцењиве вредности за историју Српске православне цркве и српског народа, међу којима је одора кнеза Лазара свакако један од највреднијих.
Грб на надгробној плочи властелина Жарка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.
Крајем августа 2022. године на локалитету Метаљка у селу Заграђе на планини Рудник археолози су у остацима средњовековне цркве пронашли део надгробне плоче властелина Жарка.
Надгробна плоча и грб на њему
Плоча од белог мермера нађена је у централном делу цркве, испред олтарске преграде. На самој плочи је уклесан грб који се састоји од витешке кациге са челенком у облику крста, чији врх је украшен крином и коју држе два голуба. Испод самог шлема је мали троугао.
Лево од шлема је део ћириличног натписа„ЖА“, а десно од шлема је део натписа „РКО“. Заједно та два дела натписа откривају име особе којој припада надгробни споменик – „ЖАРКО“.
Цео грб се налази у великом троуглу, који симболише свето тројство. Свака од страница троугла на средини има полукруг. Грб и троугао са полукруговима су пак уписани у савршено правилан круг, којим је на симболичан начин представљена васељена.
Надгробна плоча властелина Жарка на локалитету Метаљка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.
И цркву у којој је пронађена надгробна плоча и саму надгробну плочу археолози датирају у 14. или 15. век. То је време када је на Руднику веома активна рударска производња и када та планина и његова околина због богатства које доносе постају веома значајни за српске владаре и обласне господаре.
Надгробна плоча властелина Жарка изложена у Музеју рудничко-таковског краја. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Према веома популарној фејсбук страници и инстаграму налогу Архео Србија проналазак надгробне плоче властелина Жарка представља најзначајније археолошко октриће у Србији у 2022. години!
Ко је био властелин Жарко?
Историјски извори не доносе никакве податке о властелину Жарку који се везује за простор Рудника, па тако о њему за сада могу само да се износе претпоставке.
Хералдичка композиција на надгробној плочи великаша Жарка је изузетно обрађена, што, према научницима, указује на то да тај артефакт припада особи која је имала висок положај међу српском властелом.
Грб на надгробној плочи властелина Жарка. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Претпоставка је да је у питању или ктитор саме цркве или особа која је због својих заслуга сахрањена на тако важном месту у цркви.
Црква на локалитету Метаљка на Руднику
Црква је откривена 2020. године, када су археолози откопали њене темеље.
Тада је истражен само мали део унутрашњости те светиње – олтар и деo уз јужни зид. Ту су пронађени бројни уломци фресака које су красиле унутрашњост богомоље.
Као што је већ наведено, црква је највероватније саграђена у 14. или 15. веку. Она је малих димензијa, дугачка је 11,3 метра, а широка6,7 метара.
Око цркве регистрована је некропола са више гробова.
Није познато којем свецу је била посвећена та светиња.
Ископавања на локалитету Метаљка на Руднику 2022. године
Ископавања на локалитету Метаљка у селу Заграђе на Руднику 2022. године финансирало је Министарство културе Владе Републике Србије, а извео их је Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.
Надгробна плоча властелина Жарка на локалитету Метаљка. Фотографија је власништво сајта Музеја рудничко-таковског краја.
Руководиоци истраживања били су Ана Цицовић, музејски саветник у Музеју рудничко-таковског краја, и доцент др Дејан Радичевић са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду. Археолог Јелена Марјановић била је руководилац непосредних теренских радова. У екипи су били Славко Вукомановић, Јања Стојковић, Александар Чивовић, Драгослав Игњатовић, Мирко Јерковић и Никола Перић.
Калуп за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
„Типар“ кнеза Лазара откривен је 2015. године на Руднику. Нова анализа је потврдила да ипак није реч о типару, већ о калупу или матрици која је требало да послужи за израду пехара кнеза Лазара.
Изузетан налаз пронашли су археолози 2015. године на локалитету Дрење на Руднику. Артефакт је првобитно протумачен као печатњак или типар кнеза Лазара.
Локалитет Дрење на Руднику, општи изглед, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
У новом раду објављеном у „Старинару“ 2021. године, аутори др Дејан Радичевић и мр Ана Цицовић продискутовали су поново о натпису на откривеном артефакту.
У првобитном читању, Радичевић и Цицовићева су мислили да натпис гласи:
Првобитно тумачење текста на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара.
(у преводу на савремени српски: + Ово је милост господина кнеза Лазара све српске земље), па су најпре претпоставили да је у питању печатњак или типар.
Међутим, нова интерпретација натписа заправо гласи:
Најновије тумачење текста на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара.
(у преводу на савремени српски: + Ово је пехар господина кнеза Лазара све српске земље).
Аутори су у новом раду објаснили да је реч о једном детаљу који раније није био примећен.
„Ради се о лигатури у почетном делу натписа у којој је повезано друго и треће слово, која се сад читају као И и П.”
Део натписа на калупу за израду дела пехара кнеза Лазара. Фотографија је власништво сајта Српска средњовековна историја.
Типар кнеза Лазара је био калуп за израду дела пехара
Аутори даље у раду објашњавају да је, с обзиром да се у натпису спомиње пехар, а не милост, реч о предмету који је служио за нешто сасвим друго. На основу облика и аналогија са истим и сличним предметима, они закључују да се ради о калупу или матрици која је требала да буде употребљена за израду дела пехара. Тај пехар је вероватно требало да буде намењен кнезу Лазару. На калупу нису примећени трагови коришћења, тако да он није био употребљен.
Што се тиче средњовековних пехара у археолошким записима њих готова да нема. О њима се највише зна из историјских списа и са ликовних представа. Пехари су посуде за пиће на високој стопи попут путира. Верује се да су били прављени од злата и сребра и украшени драгим камењем и емајлом. На њима су могли да стоје и хералдички знакови. Ту си и мањи пехари са две дршке за лакше испијање пића.
Сличне посуде из средњег века коју су очуване до данас су чаше. Тај назив је био и употребљаван у средњем веку. Чаша је луксузан предмет на којем се налазио натпис власника, а понекад и благослов ономе ко из ње пије.
Значајан налаз са Рудника
Овај изузетни налаз са Рудника је први материјални доказ о постојању пехара у средњовековној Србији.
Поред тога што је реч о једином налазу таквог типа, аутори даље у раду објашњавају зашто је још значајан.
Локалитет Дрење на Руднику, детаљ, 2011. године. Фотографија је власништво Републичког завода за заштиту споменика културе.
„Руднички налаз је драгоцен и због тога што указује на још један заједнички елемент који повезује чаше и пехаре. Он је био намењен за израду само једног, али веома значајног дела пехара. Ради се о централном медаљону који се налазио на дну посуде. Такви медаљони се као самостални елемент на посудама јављају од 14. века, а сматрају се позајмицом из западне, готичке уметности. На њима се могу налазити натписи који откривају власника, али и представе, па и читаве композиције, хришћанске или лаичке садржине, зависно од тога да ли је посуда била намењена у профане сврхе или за култне потребе.“
Место израде матрице
Након што су научници решили мистерију предмета, они су се затим осврнули на то ко га је израдио и где. Јасно је да је матрица наручена за пехар кнезу Лазару. Њу је могао да наручи лично кнез Лазара или је то учинио неко у његово име, а можда је пехар требало да буде поклон.
„Не можемо рећи ко је био мајстор Лазаревог пехара, али прилично поуздано можемо рећи да је своју праксу развио на планини Руднику. Места израде драгоцених посуда најчешће се не могу прецизно утврдити. Научници обично наводе да су ти предмети произведени у домаћим радионицама (у којима су радили мајстори углавном из Котора и Дубровника) или да су то биле наруџбине реализоване у приморским градовима.“