Крајем августа 2022. године на локалитету Метаљка у селу Заграђе на планини Рудник археолози су у остацима средњовековне цркве пронашли део надгробне плоче властелина Жарка.

Надгробна плоча и грб на њему

Плоча од белог мермера нађена је у централном делу цркве, испред олтарске преграде. На самој плочи је уклесан грб који се састоји од витешке кациге са челенком у облику крста, чији врх је украшен крином и коју држе два голуба. Испод самог шлема је мали троугао.

Лево од шлема је део ћириличног натписа „ЖА“, а десно од шлема је део натписа „РКО“. Заједно та два дела натписа откривају име особе којој припада надгробни споменик – „ЖАРКО“.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели The heritage of Mount Rudnik (@rudnik_archaeology)

Цео грб се налази у великом троуглу, који симболише свето тројство. Свака од страница троугла на средини има полукруг. Грб и троугао са полукруговима су пак уписани у савршено правилан круг, којим је на симболичан начин представљена васељена.

И цркву у којој је пронађена надгробна плоча и саму надгробну плочу археолози датирају у 14. или 15. век. То је време када је на Руднику веома активна рударска производња и када та планина и његова околина због богатства које доносе постају веома значајни за српске владаре и обласне господаре.

Надгробна плоча властелина Жарка део је сталне поставке Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.

Према веома популарној фејсбук страници и инстаграму налогу Архео Србија проналазак надгробне плоче властелина Жарка представља најзначајније археолошко октриће у Србији у 2022. години!

Ко је био властелин Жарко?

Историјски извори не доносе никакве податке о властелину Жарку који се везује за простор Рудника, па тако о њему за сада могу само да се износе претпоставке.

Хералдичка композиција на надгробној плочи великаша Жарка је изузетно обрађена, што, према научницима, указује на то да тај артефакт припада особи која је имала висок положај међу српском властелом.

Претпоставка је да је у питању или ктитор саме цркве или особа која је због својих заслуга сахрањена на тако важном месту у цркви.

Црква на локалитету Метаљка на Руднику

Црква је откривена 2020. године, када су археолози откопали њене темеље.

Тада је истражен само мали део унутрашњости те светиње – олтар и деo уз јужни зид. Ту су пронађени бројни уломци фресака које су красиле унутрашњост богомоље.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели The heritage of Mount Rudnik (@rudnik_archaeology)

Као што је већ наведено, црква је највероватније саграђена у 14. или 15. веку. Она је малих димензијa, дугачка је 11,3 метра, а широка 6,7 метара.

Око цркве регистрована је некропола са више гробова.

Није познато којем свецу је била посвећена та светиња.

Ископавања на локалитету Метаљка на Руднику 2022. године

Ископавања на локалитету Метаљка у селу Заграђе на Руднику 2022. године финансирало је Министарство културе Владе Републике Србије, а извео их је Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.

Руководиоци истраживања били су Ана Цицовић, музејски саветник у Музеју рудничко-таковског краја, и доцент др Дејан Радичевић са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду. Археолог Јелена Марјановић била је руководилац непосредних теренских радова. У екипи су били Славко Вукомановић, Јања Стојковић, Александар Чивовић, Драгослав Игњатовић, Мирко Јерковић и Никола Перић.

Извор: IG Rudnik Archaeology, Архео Србија, Све о археологији и Вечерње новости

Прочитајте још:

Бол мајке за рано преминулим сином – молитва деспотице Јелене Мрњавчевић „Туга за младенцем Угљешом“

„Све о археологији“: Типар кнеза Лазара ипак није типар, већ калуп за израду пехара

Круне српских средњовековних владара

„Типар“ кнеза Лазара откривен је 2015. године на Руднику. Нова анализа је потврдила да ипак није реч о типару, већ о калупу или матрици која је требало да послужи за израду пехара кнеза Лазара.

Изузетан налаз пронашли су археолози 2015. године на локалитету Дрење на Руднику. Артефакт је првобитно протумачен као печатњак или типар кнеза Лазара.

У новом раду објављеном у „Старинару“ 2021. године, аутори др Дејан Радичевић и мр Ана Цицовић продискутовали су поново о натпису на откривеном артефакту.

У првобитном читању, Радичевић и Цицовићева су мислили да натпис гласи:

(у преводу на савремени српски: + Ово је милост господина кнеза Лазара све српске земље), па су најпре претпоставили да је у питању печатњак или типар.

Међутим, нова интерпретација натписа заправо гласи:

(у преводу на савремени српски: + Ово је пехар господина кнеза Лазара све српске земље).

Аутори су у новом раду објаснили да је реч о једном детаљу који раније није био примећен.

„Ради се о лигатури у почетном делу натписа у којој је повезано друго и треће слово, која се сад читају као И и П.”

Типар кнеза Лазара је био калуп за израду дела пехара

Аутори даље у раду објашњавају да је, с обзиром да се у натпису спомиње пехар, а не милост,  реч о предмету који је служио за нешто сасвим друго. На основу облика и аналогија са истим и сличним предметима, они закључују да се ради о калупу или матрици која је требала да буде употребљена за израду дела пехара. Тај пехар је вероватно требало да буде намењен кнезу Лазару. На калупу нису примећени трагови коришћења, тако да он није био употребљен.

Што се тиче средњовековних пехара у археолошким записима њих готова да нема. О њима се највише зна из историјских списа и са ликовних представа. Пехари су посуде за пиће на високој стопи попут путира. Верује се да су били прављени од злата и сребра и украшени драгим камењем и емајлом. На њима су могли да стоје и хералдички знакови. Ту си и мањи пехари са две дршке за лакше испијање пића.

Сличне посуде из средњег века коју су очуване до данас су чаше. Тај назив је био и употребљаван у средњем веку. Чаша је луксузан предмет на којем се налазио натпис власника, а понекад и благослов ономе ко из ње пије.

Значајан налаз са Рудника

Овај изузетни налаз са Рудника је први материјални доказ о постојању пехара у средњовековној Србији.

Поред тога што је реч о једином налазу таквог типа, аутори даље у раду објашњавају зашто је још значајан.

„Руднички налаз је драгоцен и због тога што указује на још један заједнички елемент који повезује чаше и пехаре. Он је био намењен за израду само једног, али веома значајног дела пехара. Ради се о централном медаљону који се налазио на дну посуде. Такви медаљони се као самостални елемент на посудама јављају од 14. века, а сматрају се позајмицом из западне, готичке уметности. На њима се могу налазити натписи који откривају власника, али и представе, па и читаве композиције, хришћанске или лаичке садржине, зависно од тога да ли је посуда била намењена у профане сврхе или за култне потребе.“

Место израде матрице

Након што су научници решили мистерију предмета, они су се затим осврнули на то ко га је израдио и где. Јасно је да је матрица наручена за пехар кнезу Лазару. Њу је могао да наручи лично кнез Лазара или је то учинио неко у његово име, а можда је пехар требало да буде поклон.

„Не можемо рећи ко је био мајстор Лазаревог пехара, али прилично поуздано можемо рећи да је своју праксу развио на планини Руднику. Места израде драгоцених посуда најчешће се не могу прецизно утврдити. Научници обично наводе да су ти предмети произведени у домаћим радионицама (у којима су радили мајстори углавном из Котора и Дубровника) или да су то биле наруџбине реализоване у приморским градовима.“

Аутор мастер археолог Маја Миљевић Ђајић

Извор:

Све о археологији

Прочитајте још:

„Све о археологији“: Завршена овогодишња истраживања тврђаве Петрус

Нова значајна открића археолога на локалитету Орловине у Малом Зворнику

Круна је главно обележје владара и његове власти. Она симболизује дар са неба, божанско порекло власти и владавину по милости Божјој. Круне српских средњовековних владара имале су исту симболику. У средњовековним српским земљама владарска обележја, њихова симболика и њихов значај били су засновани на византијској и западноевропској традицији.

Као симбол владарског достојанства круна се први пут јавља у Персији. Владари династије Ахеменида носили су дијадеме – свилене траке везане око главе. Из Персије дијадема прелази у хеленски свет преко Александра Македонског. Тек у време Константина Великог дијадема постаје обележје римског цара, која је додавањем крста трансформисана у хришћанску круну.

У изворима за српску средњовековну историју круна се најчешће назива венцем. Био је коришћен и грчки термин стема, док је термин круна, који потиче од латинске речи corona, ређе коришћен.

Прве круне српских владара

Изгледи круна српских средњовековних владара познати су нам захваљујући њиховим представама на фрескама, новцу и печатима. Први пример круне српског владара може се видети на портрету једног од дукљанских краљева, највероватније краља Михаила, из Цркве Светог Михаила у Стону, насталом око 1080. године. Његова круна је правоугаони обруч украшен драгуљима и бисерима са три крста на врху. Обележја краља на том портрету су типична за владаре западне Европе 11. века.

Круне српских великих жупана биле су скромнијег изгледа од краљевских или царских круна. Венац великог жупана Стефана Немањића на фресци на северној капији Манастира Студенице је у облику златне траке са које висе црвене нити са по два црвена драгуља.

За разлику од те великожупанске круне, на представама краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у Милешеви круне имају златне венце чије врхове красе лучне плоче, такозване камаре.

У јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници приказана је поворка Немањића. Поворку чине велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Провенчани и краљ Радослав са својом женом краљицом Аном. Венци Стефана Првовенчаног и Радослава се разликују од Немањиног венца по перпендулијама које падају са бочних страна венаца.

Од портрета краља Владислава, сачувана су два у Цркви Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Историчари уметности су утврдили да су на оба портрета круне касније досликане и да је питање да ли те представе одговарају изледу круне коју је Владислав као краљ заиста носио.

Куполасте круне међу српским владарима – утицај из Византије

Краљ Урош је први међу српским владарима који у потпуности преузима обележја византијских царева. На основу фресака у његовој задужбини Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани научници су утврдили да српски владари од времена краља Уроша носе куполасте круне које су прављене по узору на византијске.

Круна куполастог типа састоји се од златног венца, са ког падају ниске бисера и драгуља, и горњег дела круне у облику полулопте. Горњи део је обмотавао усправни чеони обруч, који се са златним венцем укрштао на средини чела.

Примери куполасте круне могу се видети и на портрету краља Драгутина у Цркви Светог Ахилија у Ариљу и на различитим портретима краља Милутина (Црква Светог Ахилија у Ариљу, Црква Богородице Љевишке у Призрену, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Краљева црква у Манастиру Студеници, Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници).

У сликарству из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана тај тип круне постаје још сложенији. Реч је о крунама које имају попречни и чеони обруч, који се укрштају на врху.

Куполасти тип круне налази се и на портретима цара Уроша и његовог савладара краља Вукашина Мрњавчевића у Цркви Светог Николе у Псачи.

Последњи владар представљен са куполастом круном у сликарству је краљ Марко Мрњавчевић 1376/7. године у Марковом манастиру у селу Маркова Сушица, недалеко од Скопља.

Владари Моравске Србије су били представљани са куполастим типом круне на новчићима, али не и на фрескама.

Круне отвореног типа

Српски владари су носили и круне отвореног типа, најчешће у периоду након распада Српског царства. Она се шири нагоре и има кружни или полигонални пресек са конкавним, кружним или „тестерастим“ завршетком. Назива се још и женском круном, пошто су је носиле и жене српских владара.

Занимљиво је да је краљ Марко Мрњавчевић у Варошком манастиру у Прилепу насликан управо са круном отвореног типа, за разлику од његове већ поменуте представе у Марковом манастиру.

Круне кнеза Лазара на његовим портретима у Љубостињи и Раваници су различити примери круне отвореног типа.

Деспотске круне су такође биле варијанте круне отвореног типа, што најбоље показују портрети деспота Стефана Лазаревића, али и повеља светогорском Манастиру Есфигмену, на којој је деспот Ђурађ Бранковић представљен са зупчастом отвореном круном.

Аутор историчар уметности Душан Николић

Фотографија фреске преузета са сајтова:

Фонд Благо и Википедија

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка