Круна је главно обележје владара и његове власти. Она симболизује дар са неба, божанско порекло власти и владавину по милости Божјој. Круне српских средњовековних владара имале су исту симболику. У средњовековним српским земљама владарска обележја, њихова симболика и њихов значај били су засновани на византијској и западноевропској традицији.

Као симбол владарског достојанства круна се први пут јавља у Персији. Владари династије Ахеменида носили су дијадеме – свилене траке везане око главе. Из Персије дијадема прелази у хеленски свет преко Александра Македонског. Тек у време Константина Великог дијадема постаје обележје римског цара, која је додавањем крста трансформисана у хришћанску круну.

У изворима за српску средњовековну историју круна се најчешће назива венцем. Био је коришћен и грчки термин стема, док је термин круна, који потиче од латинске речи corona, ређе коришћен.

Прве круне српских владара

Изгледи круна српских средњовековних владара познати су нам захваљујући њиховим представама на фрескама, новцу и печатима. Први пример круне српског владара може се видети на портрету једног од дукљанских краљева, највероватније краља Михаила, из Цркве Светог Михаила у Стону, насталом око 1080. године. Његова круна је правоугаони обруч украшен драгуљима и бисерима са три крста на врху. Обележја краља на том портрету су типична за владаре западне Европе 11. века.

Круне српских великих жупана биле су скромнијег изгледа од краљевских или царских круна. Венац великог жупана Стефана Немањића на фресци на северној капији Манастира Студенице је у облику златне траке са које висе црвене нити са по два црвена драгуља.

За разлику од те великожупанске круне, на представама краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава у Милешеви круне имају златне венце чије врхове красе лучне плоче, такозване камаре.

У јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници приказана је поворка Немањића. Поворку чине велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Провенчани и краљ Радослав са својом женом краљицом Аном. Венци Стефана Првовенчаног и Радослава се разликују од Немањиног венца по перпендулијама које падају са бочних страна венаца.

Од портрета краља Владислава, сачувана су два у Цркви Вазнесења Христовог у Манастиру Милешеви. Историчари уметности су утврдили да су на оба портрета круне касније досликане и да је питање да ли те представе одговарају изледу круне коју је Владислав као краљ заиста носио.

Куполасте круне међу српским владарима – утицај из Византије

Краљ Урош је први међу српским владарима који у потпуности преузима обележја византијских царева. На основу фресака у његовој задужбини Цркви Свете Тројице у Манастиру Сопоћани научници су утврдили да српски владари од времена краља Уроша носе куполасте круне које су прављене по узору на византијске.

Круна куполастог типа састоји се од златног венца, са ког падају ниске бисера и драгуља, и горњег дела круне у облику полулопте. Горњи део је обмотавао усправни чеони обруч, који се са златним венцем укрштао на средини чела.

Примери куполасте круне могу се видети и на портрету краља Драгутина у Цркви Светог Ахилија у Ариљу и на различитим портретима краља Милутина (Црква Светог Ахилија у Ариљу, Црква Богородице Љевишке у Призрену, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Краљева црква у Манастиру Студеници, Црква Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници).

У сликарству из времена Стефана Дечанског и Стефана Душана тај тип круне постаје још сложенији. Реч је о крунама које имају попречни и чеони обруч, који се укрштају на врху.

Куполасти тип круне налази се и на портретима цара Уроша и његовог савладара краља Вукашина Мрњавчевића у Цркви Светог Николе у Псачи.

Последњи владар представљен са куполастом круном у сликарству је краљ Марко Мрњавчевић 1376/7. године у Марковом манастиру у селу Маркова Сушица, недалеко од Скопља.

Владари Моравске Србије су били представљани са куполастим типом круне на новчићима, али не и на фрескама.

Круне отвореног типа

Српски владари су носили и круне отвореног типа, најчешће у периоду након распада Српског царства. Она се шири нагоре и има кружни или полигонални пресек са конкавним, кружним или „тестерастим“ завршетком. Назива се још и женском круном, пошто су је носиле и жене српских владара.

Занимљиво је да је краљ Марко Мрњавчевић у Варошком манастиру у Прилепу насликан управо са круном отвореног типа, за разлику од његове већ поменуте представе у Марковом манастиру.

Круне кнеза Лазара на његовим портретима у Љубостињи и Раваници су различити примери круне отвореног типа.

Деспотске круне су такође биле варијанте круне отвореног типа, што најбоље показују портрети деспота Стефана Лазаревића, али и повеља светогорском Манастиру Есфигмену, на којој је деспот Ђурађ Бранковић представљен са зупчастом отвореном круном.

Аутор историчар уметности Душан Николић

Фотографија фреске преузета са сајтова:

Фонд Благо и Википедија

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка

Буздован припада групи хладних оружја које се користи у борби на близину, а састоји се од дрвене или металне дршке и од дрвене или металне главе. Према епској народној традицији, буздован је био једно од оружја које је носио јунак Марко Краљевић.

У средњем веку буздован и топуз су били синоними, али је у наше време направљена подела према облику ударне главе. Топузом се назива оружје са пуном ударном главом, а код буздована глава је подељена на пера, чији број варира – од четири до двадесет.

Буздован и топуз су речи турског порекла. На прве помене термина буздован наилазимо у дубровачким документима из треће деценије XV века.

Пре доласка Турака на Балкан, у српским средњовековним изворима наилазимо на термине бат, палица или жезло.

Марко пије уз рамазан вино

Цар Сулејман јасак учинио:
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино.
Иду Турци цару на парницу:
„Цар Сулејман, и отац и мајко!
Нијеси ли јасак учинио,
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино.
Па му просто, да сам пије вино,
Већ нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино.“
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
„Отидите, два чауша млада,
Пак кажите Краљевићу Марку
Да га царе на диван зазива.“
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока.
Беседе му два чауша млада:
„Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
Тебе царе на диван зазива,
Да ти идеш цару на дивана.“
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур-калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче.
Беседи му царе Сулејмане:
„Мој посинко, Краљевићу Марко!
Та ја јесам јасак учинио,
Да с’ не пије уз рамазан вино,
Да с’ не носе зелене доламе,
Да с’ не пашу сабље оковане,
Да с’ не игра колом уз кадуне.
Добри људи о злу говорише,
На једнога Марка потворише,
Да ти играш колом уз кадуне,
Да ти пашеш сабљу оковану,
Да ти носиш зелену доламу,
Да ти пијеш уз рамазан вино,
Још нагониш оџе и аџије,
Да и они с тобом пију вино.
За што калпак на очи намичеш?
Што л’ буздован уза се привлачиш?
Што ли сабљу на крило намичеш?“
Ал’ беседи Краљевићу Марко:
„Поочиме, султан Сулејмане!
Ако пијем уз рамазан вино,
Ако пијем, вера ми доноси.
Ак’ нагоним оџе и аџије,
Не може ми та образ поднети,
Да ја пијем, они да гледају,
Нек не иду мени у меану.
Ако л’ носим зелену доламу,
Млад сам јунак и доликује ми.
Ако л’ пашем сабљу оковану,
Ја сам сабљу за благо купио.
Ако играм колом уз кадуне,
Ја се, царе, нисам оженио,
И ти с’, царе, био неожењен.
Ако калпак на очи намичем,
Чело гори с’ царем се говори,
Што буздован уза се привлачим,
И што сабљу на крило намичем,
Ја се бојим, да не буде кавге,
Ако би се заметнула кавга,
Тешко оном, тко ј’ најближе Марка!“
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка.
Ал’ код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулејмане.
Цар с’ одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара.
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
„Иди, Марко, те се напиј вина.“

Прочитајте још:

Самострел – убојито стрељачко оружје средњовековних ратника

Када се у истој реченици помену оружје и средњи век, прва асоцијација код већине људи је мач. Наравно, арсенал средњовековног оружја био је много, много већи, а истакнуто место у њему је заузимао самострел, главно стрељачко оружје у средњем веку.

Самострел се у Европи први пут појављује у италијанским градовима крајем Х и почетком XI века. Због огромне разорне моћи самострела, на Латеранском сабору 1139. године одлучено је да се то оружје не сме користити против хришћана.

Код самострела је лук учвршћен на постољу, на којем је механизам за задржавање и окидање тетиве. На постољу се налази жљеб (вођица) за стрелу. Лукови су прављени од дрвета, рога и метала. Постоље је било дрвено, а код мањих самострела је могло бити и од гвожђа. Окидач је од гвожђа у облику зупца или благо повијене куке, да се тетива може лако запети и окинути. Обарач је од гвожђа различитог облика. На врху темена лука налази се кружна или полукружна узенгија, која служи за стављање стопала приликом запињања лука.

Термин самострел који се употребљавао у српским земљама је из старословенског језика. У Дубровнику је самострел називан балистра или балиста. Употреба самострела у Србији је нарочито била раширена у 15. веку.

Прочитајте још:

Буздован (топуз) – једно од оружја Краљевића Марка