Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Први део текста прочитајте ОВДЕ!

У Ушћу се укључујемо на Ибарску магистралу и идемо ка Магличу, нашој главној дестинацији за тај дан. Поново пролазимо поред Споменика ибарским јунацима, поново уживам у планинама, брдима, зеленилу, Ибру. Мозак је на отави, нема размишљања о свакодневним бригама и обавезама.

Након извесног времена пред нама се указују југоисточне зидине и куле Маглича, за коју сам у првом делу текста написао да је то најимпресивнија страна тог замка када се он посматра са Ибарске магистрале. Петар успорава како бисмо што више уживали у најлепшем српском замку и како би Бојана направила видео-снимак и фотографије за наш сајт и наше налоге на друштвеним мрежема.

Стижемо до једног од три места код Маглича где људи могу да паркирају своја возила. Прво место је паркинг ресторана „Јеринин град“, а друго место је паркинг на самој Ибарској магистрали прекопута замка. Та два паркинга су јако близу један другом. Треће место где може да се паркира је на самој обали Ибра, након искључења са магистрале. Морам да напоменем да приликом паркирања и самог преласка Ибарске магистрале треба бити веома опрезан због саобраћаја и великих брзина које постижу аутомобили, камиони и друга возила.

Ми стајемо на паркингу за посетиоце замка и пажљиво прелазимо магистралу. Одмах одлазимо до скеле где нас чека један од волонтера Удружења „Културни центар Магличград“.

За оне који нису упућени, набујали Ибар је јула 2020. године однео стари, дотрајали и небезбедни висећи мост преко реке, којим су посетиоци прелазили са једне на другу обалу реке. Од тада па до данас, прелазак Ибра код самог Маглича могућ је једино преко скеле. Најпре је скелу од 2020. до 2022. возила мештанка Милева Луковић, са којом смо прешли Ибар 2020. године када смо правили видео-снимке и фотографије за нашу изложбу „Обновимо Маглич“. Затим је у мају 2022. године група ентузијаста на челу са археологом Милошем Сретеновићем формирала Удружење „Културни центар Магличград“ (о њиховој делатности ускоро опширније у посебном тексту) и преузела управљање и вожњу скелом преко Ибра код Маглича.

Са једним старијим брачним паром и волонтером који је управљао скелом, Петар, Бојана и ја прелазимо Ибар. Средњим кораком идемо до Домаћинства Културног центра Магличград. Успут држимо кратко предавање поменутом брачном пару о историји Маглича. Иако дуго нисмо неком говорили о Магличу Петар и ја се брзо пребацујемо у улогу професора и нашим слушаоцима дајемо све најзначајније и најзанимљивије информације о замку.

У Домаћинству нас дочекују Милош и волонтери Магличграда. Пре успона до самог Маглича треба прозборити коју са Милошем, мало се одморити и попити једно пиво. Иза нас је Ибар, испред нас је Маглич, а ми седимо у пријатном хладу трема једне од кућа Домаћинства. Милош нас упознаје са радом Културног центра, говори нам који све објекти раде у оквиру центра, открива одакле су све дошли волонтери који раде у центру. Он одлази даље својим послом након краћег разговора, а ми са старијим брачним паром крећемо пут Маглича.

До Маглича се стиже каменом стазом која је урађена од подножја брда до самог улаза у замак. Како се Домаћинство налази на крају прве трећине стазе, тако ми наш успон почињемо од те тачке. Због година наших сапутника успон траје нешто дуже него уобичајено. На свакој кривини вијугаве стазе стајемо да се одморимо и прозборимо коју о Магличу, али и генерално о српској средњовековној историји и српској историографији.

После двадесетак минута успона стижемо до северног улаза у Маглич.

Старијем брачном пару ово је прва посета Магличу. Похваљујем их што су са својих седамдесетак година решили да обиђу ту знаменитост и говорим им да никад није касно за упознавање са Магличом.

За тренутак мислим о томе како све више људи открива и обилази Маглич, баш као наши ненадани сапутници. Радујем се што смо промоцији Маглича међу свим генерацијама допринели и Петар и ја са нашом фејсбук-страницом „Обновимо Маглич“. Старији брачни пар није сазнао за Маглич преко наше странице, али многи други јесу и захваљујући нашем раду су решили да га посете.

Врло брзо ми следи повратак у реалност. Прво што сви примећујемо у самом замку су зидине и куле на којима су санирана оштећена и замењена дотрајала дрвенарија, као и непокошена трава и несређено растиње и дрвеће. Дакле, први утисак је истовремено и добар и лош. Са једне стране, санација оштећења на делу кула и зидина Магличког замка иде добрим темпом и то ме радује. Надам се да је то увод у саму обнову Маглича. Са друге стране, не разумем зашто системски није решено једно тако једноставно питање као што су кошење траве и уклањање растиња из једног споменика културе од изузетног значаја.

Незадовољство због непокошене траве и великог растиња и дрвећа у замку ме пролази док се степеницама пењем на зидине Маглича. Као и увек, поглед на све стране је прелеп – на Столове, на Ибар, на село Маглич, на реку Маглешницу.

Долазимо до кула 4, 5 и 6, које се налазе на јужној страни замка. Презадовољан сам како је урађена санација у том делу замка, али не могу да се не запитам зашто током санације није искоришћена прилика да барем кула број 6 буде у потпуности обновљена. Још током делимичне обнове замка осамдесетих година 20. века један део њених круништа је у потпуности сређен, али други део није. Њихов изглед је сада освежен, али сматрам да кула ем не изгледа лепо тако полуобновљена, ем представља опасност за посетиоце због тих необновљених и „ниских“ круништа. Расположење ми поправља чињеница да је на месту „рупе“ у зиду на тој истој тој кули поново постављена дрвенарија. Тако је вишегодишња опасност да неко од посетилаца падне са велике висине коначно неутралисана.

Старији брачни пар након обиласка замка се поздравља са нама и одлази. У замку смо Петар, Бојана и ја. Цело здање је само за нас. Седамо на под зидина. Мир, тишина, замак и природа око нас. Сви заједно ћутимо неко време, а онда Петар и ја износимо Бојани своје идеје о обнови замка. Петар сматра да треба у потпуности обновити бранич кулу и куле на југоисточној и јужној страни замка, а да северну и северозападну страну не треба дирати. Ја пак мислим да све зидине, круништа и куле треба обновити. Што се објеката у самом замку тиче, ту смо сагласни – морају се обновити Црква Светог Ђорђа и Палата архиепископа Данила II, у којој би била смештена одговарајућа изложба о историји Магличког замка и животу тог великог српског црквеног великодостојника.

Обнова Маглича је нешто што ће са догодити, у то нема сумње, само је питање кад и у којем обиму. Говорим Петру и Бојани да ћемо некад у будућности доћи у обновљени Маглич. Том дану се радујем и надам се да ће доћи што пре.

Петар и Бојана и овај пут праве фотографије, а ја остајем сам са својим мислима. Седам година се Маглич и ја дружимо, што уживо, што преко бројних фотографија и видео-снимака бројних заљубљеника у тај замак. Он је постао део мог идентитета, део без којег нисам потпун. И желим да постане део идентитета и бројним другим људима, да постане место којем ће стално, цео живот долазити и уживати у његовим лепотама.

И ја се фотографишем неколико пута са Петром и Бојаном, а онда одлазимо из нашег Маглича. Њему не обећавамо да ћемо поново доћи, знају његове зидине то и саме.

Каменом стазом крећемо до реке Маглешнице где желим да се окупам у хладној планинској води. На путу до тамо, свуда уз стазу, берем хајдучку траву, од које се прави одличан чај.

Успут срећемо Милоша, волонтере и друге посетиоце Маглича и заједно са њима одлазимо до водопада Маглешнице. У природном базену који је направила река, правом малу рају, млади људи се освежавају од велике врућине. Упознајем се са неким од волонтера. Џони је под Маглич дошао из Колумбије, ту је већ десет месеци и не планира да иде ускоро. Џејмс је стигао из Лондона, а Софија из Калифорније. Свако од њих доприноси својим радом да Културни центар Магличград одлично функционише, на задовољство свих посетилаца замка.

Након освежавања, са Милошем одлазимо до самог Културног центра у којем се одвијају различити догађаји током године (музички наступи, ликовне колоније, изложбе) и кампа у који може да дође свако ко пожели. Одлазимо и до самог Ибра, до мале плаже која је уређена за све оне који желе да се освеже у тој реци.

Враћамо се у Домаћинство, на по још неко пиво и на сјајан оброк који су направили волонтери, а који се састоји од меса, печурака, краставаца и парадајза. Са нама седе и посетиоци Маглича из Швајцарске, што нам је још један показатељ колики туристички потенцијал се крије у том замку.

Петар и Милош договарају гостовање наше изложбе „Обновимо Маглич“ у Културном центру. Милош нам открива да се са Туристичком организацијом Краљева договорио да са волонтерима покоси траву и уклони дрвеће и растиње у Магличком замку. Није системско решење, али јесте решење. Разговарамо о Косовској бици, историјским чињеницама и миту насталом у вези са тим бојем, о лепоти којом смо окружени, о нашим плановима и плановима Културног центра Магличград за будућност…

Време полако пролази и Сунце почиње да залази – знак да је време да кренемо пут Београда. Здравимо се са људима, а Милош и један од волонтера одлазе са нама до скеле, пребацују нас преко Ибра и поздрављају се са нама, уз позив да што пре поново дођемо.

Опрезно прелазимо магистралу, иако је интензитет саобраћаја веома слаб. Наш аутомобил је једини на паркингу. Сви су отишли, ми смо се последњи држали. Седамо у кола, још једанпут гледамо ка Магличу и његовим монументалним кулама. До следећег виђења уживо, добри мој пријатељу…

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Трећи Маглич фест – посетиоци уживали у средњовековном замку

Фотографија Маглича од које застаје дах!

Сваки човек на овом свету има одреднице свог личног идентитета. Националност, верско опредељење, пол, родни крај и родно место, породица, пријатељи, улица у којој живи, фудбалски клуб за који навија, професионално опредељење, хоби… Пре седам година део мог идентитета постао је и Маглич, најлепши српски средњовековни замак.

Током целе године, Петар и ја, као уредници портала Српска средњовековна историја, али и мастер историчари и заљубљеници у тај период српске историје, обилазимо манастире, цркве, тврђаве, музеје, са жељом да још више тога научимо, али и да своје утиске са тих путовања и своја знања о местима која смо обишли пренесемо нашим читаоцима. Лети смо, логично, најактивнији. Свако мало негде одемо.

Месецима смо се спремали да поново, након три године, за нас веома дуге, обиђемо Маглички замак и тај викенд је коначно био дошао. У суботу, 9. јула 2023. године, у вечерњим сатима, сели смо у кола, појачани са Петровом девојком Бојаном, и из Београда се запутили у Чукојевац, прелепо краљевачко село, нашу прву станицу.

Након два и по сата стижемо у Чукојевац, где нас срдачно дочекује наш домаћин и колега историчар Стефан Брајковић Брајко. Као и сваки пут до сада када са пријатељима идем у обилазак Маглича, Брајко, његови родитељи Тања и Мошо и њихов дом су нам веома значајна логистичка подршка.

Седимо испред куће, на трему, под лозом. Уз пиво, домаћу ракију и богато мезе разговарамо о бројним темама, укључујући и Маглич. Вече се отегло до дубоко у ноћ и тек негде око 4 сата одлазимо на спавање.

Недеља, 9. јул 2023. године, 8 сати ујутру. Будим се, а желим још да спавам. Мирис свежег јутарњег сеоског ваздуха лако опије нас Новобеограђане, рођене у радијатору, навикле на спратове сивих зграда блокова, сиви ваздух, сиви бетон, сиви асфалт…

Моји пријатељи и сапутници Петар и Бојана такође спавају. Са друге стране, Брајко је на ногама. Он недељу неће провести са нама, план му је да иде на другу страну, ка Каблару и његовим светињама.

Некако устајемо Петар, Бојана и ја, спремамо се на брзину, седамо све четворо у кола и одлазимо за Краљево, где се поздрављамо са Брајком.

Свако ко обилази Маглич мора да искористи прилику да обиђе барем једну велику средњовековну светињу у његовој близини. Ту су Жича, Градац, Студеница. Ми се овај пут одлучујемо за Студеницу, задужбину великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона) и његових синова Вукана, Стефана и Растка (Светог Саве).

До Студенице се из правца Краљева иде Ибарском магистралом, а између њих је сам Маглич. Лагано се возимо магистралом, уживамо у Ибру, обронцима Столова, природи. Не зурим у мобилни телефон и друштвене мреже, не проверавам поруке и имејлове, само ћутим и кроз прозор кола у миру гледам у зеленило око себе. Са друге стране, Петар је невероватно еуфоричан јер се приближавамо Магличу. Његова љубав према Магличу је такође велика, можда и већа од моје.

Најпре нам се указује велика бранич кула Магличког замка. После кривине видимо и три куле на јужној страни замка. На крају гледамо у југоисточне зидине и куле замка, односно најимпресивнију страну Маглича када се он посматра са Ибарске магистрале. Настављамо вожњу ка Студеници, знајући да ћемо за неколико сати вратити и попети до замка.

У селу Церје са Ибарске магистрале видимо прелепи Споменик ибарским јунацима посвећен погинулим ратницима у Балканским ратовима и Првом светском рату. Сваки пут када угледам тај споменик осетим понос због жртве и јунаштва наших предака који су се борили за слободу српског народа и српских земаља.

Магистралом настављамо даље и стижемо до места Ушће, где скрећемо за Студеницу. Крећу успон и честе кривине на брдском терену, које Петар лако савладава. Брзо стижемо до Студенице, коју је Стефан Немања, према речима Светог Саве у „Житију Светог Симеона“, подигао на пустом месту, где „беше ловиште зверова“.

Четврти пут сам у Студеници и питам се какав ће она овај пут оставити утисак на мене. Први пут нисам стиснут временом, што значи да на миру могу да се посветим обиласку целог Манастира.

Сва у сиво-белом мермеру Црква Успења Пресвете Богородице већ више од осам векова изазива дивљење код оних који је посећују. Тако је и са мном.

Најпре гледам нажалост делимично оштећени Студенички сат, најстарији сачувани сунчани сат код Срба и Јужних Словена, за који се претпоставља да га је направио лично монах Сава (Растко Немањић) или да је настао под његовим надзором.

Улазимо у Богородичину цркву, у њен први део – спољну припрату коју је подигао краљ Радослав. Њу чине централни део и два параклиса – Параклис Светог Симеона и Параклис Светог Николе. У Параклису Светог Симеона гледамо фреску „Поворка Немањића“ на којој су насликани велики жупан Стефан Немања, краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и краљица Ана.

У припрати нам пажњу заокупља фреска на којој је насликана монахиња Анастасија (световно Ана Немањић, жена Стефана Немање) у проскинези пред Богородицом са малим Христом. У наосу се дивимо фрескама „Плаво распеће“ и „Успење Пресвете Богодице“, као и фрескама Стефана Немање и Јоване Претече, на чијој су веома успешној конзервацији и рестаурацији 15 година радили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након Богородичине цркве, обилазимо Цркву Светих Јоакима и Ане. Она је по свом ктитору краљу Милутину назване Краљева црква. Због проблема са влагом прошле године је сређена фасада те цркве, а сада су на ред дошле конзервација и рестаурација фресака, дело солунских фрескописаца из 14. века Михаила и Евтихија Астрапе. Кроз постављене скеле уживамо у представама Исуса Христа, Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и краља Милутина, и жалимо што је лице краљице Симониде скоро у потпуности уништено.

Сликамо се код Цркве Светог Николе, у народу названа Никољача, једне од неколико цркава у самом Манастиру, гледамо остатке Цркве Светог Јована Крститеља и старих конака, уживамо у хладовини велике липе. Нажалост, Ризница Манастира још није отворена за посетиоце, јер и у њој постоји проблем са влагом, па вредни предмети из богате и бурне прошлости манастира не смеју да буду изложени у том простору.

Док Петар и Бојана фотографишу Студеницу, ја седим испод једног зимзеленог дрвета, уживам у погледу на Богородичину цркву, манастирску порту и околна брда. Поново један тренутак мира, који је сваком човеку прекопотребан.

Петар и Бојана долазе до мене, устајем и крећемо ка колима. Поздрављамо се са Студеницом, уз неизговорено обећање да ћемо поново доћи. Петар покреће ауто и истим путем којим смо дошли, преко Ушћа, крећемо ка Магличу…

Крај првог дела

Аутор Богдан Пантић

Прочитајте још:

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај

Забелеле се Студеница и њена околина!

Када сам свом пријатељу Ђорђу предложио да у пролеће 2021. године обиђемо крајњи југ Србије, све до царског града Призрена, он је то прихватио без оклевања. Обилазак Косова и Метохије, како смо и очекивали, оставио је неизбрисив печат на Ђорђа и мене. Главни утисак је био да ћемо тамо отићи поново чим се укаже прилика.

Ипак, скоро годину дана након посете важним културно-историјским споменицима и местима где наш народ и данас, упркос свим свакодневним мукама, живи, бори се и опстаје, тиштила су ме нека додатна унутрашња питања. Да ли су само Косово и Метохија „света српска земља“ на коју се позивамо, готово тривијално, свако мало? Где су то стварали средњовековну државу и културу наши преци у доба Немањића, а где нововековну у доба Петровића, Карађорђевића и Обреновића? Које је то тло натопљено крвљу наших прадедова када су нас ослобађали од два велика царства, која су се потпуно урушила након тих страшних година борбе и националне голготе?

Мисли, душа, али и рацио су ми дали јасан знак да би мој пут требало да се настави даље на југ. Ђорђе је наравно пристао, а овога пута придружују нам се и Предраг и Душан, који су, слушајући наше утиске о претходном путовању, решили да се заједно са нама упусте у ново ходочашће споменицима српске историје.

Био је последњи дан лета 2022. године, када смо тог раног септембарског јутра кренули пут Републике Северне Македоније, Маћедоније, Старе и Јужне Србије, Вардарске Македоније… назовите је како вам душа иште, ја ћу је у овом тексту звати Македонија.

Манастир Прохор Пчињски

Јутарња измаглица у буђењу новог дана дочекала нас је док смо пролазили Врање и полако се возили ка Манастиру Прохор Пчињски, који се налази на обронцима планине Козјак, уз саму границу са Македонијом. Стижемо пред Манастир, где нас дочекују свежина јутарњег ваздуха, мир и тишина коју прекидају само хук реке Пчиње, цвркут птица и црквена звона.

Дошли смо тачно на време да присуствујемо јутарњој служби. Током литургије гледао сам фреске ове древне и за српски народ, али и хришћанство уопште, веома важне светиње.

Према историјским изворима, Манастир је подигао византијски цар Роман IV Диоген у 11. веку, у част и славу Светом Прохору Пчињском Мироточивом, који му је предвидео да ће постати ромејски цар. Једно столеће касније ови крајеви доспели су под власт рашког великог жупана Стефана Немање. Манастир је деловао у оквиру српских средњовековних земаља до 15. века, када су га Османлије освојиле и разориле.

Под Немањићима, Манастир је свој највећи процват и раскош доживео у време владавине краља Милутина, једног од најзначајнијих представника светородне династије, који је војничким и дипломатским вештинама проширио и учврстио своју државу до у историографији чувене линије познате под називом Охрид-Прилеп-Штип. Манастир је током средњег и новог века много пута страдао и бивао обнављан, а коначно је у састав модерне српске државе поново ушао након завршетка Првог балканског рата, 1913. године.

Чињеница да смо се нашли на месту старом читав један миленијум, где су толики велики и битни људи стајали, живели и радили, у нама је пробудила посебно осећање поноса и страхопоштовања. У том духу и напуштамо ову велику светињу, које се сетимо углавном када лети, на путу до Грчке, желимо да избегнемо гужве на граничном прелазу Прешево. То је тужно, али говори пуно о нама.

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

Настављамо пут ка Куманову, прелазимо границу и улазимо у село Старо Нагоричане у којем се налази Манастир Светог Ђорђа, који је подигао краљ Милутин почетком 14. века на темељима старије византијске светиње. Манастирска црква је празна и закључана. Свештеник долази једном недељно, а љубазни сеоски домаћин који води рачуна о црквеној порти и самој светињи нам откључава врата и пушта нас унутра. Закорачујемо у цркву, на чијим зидовима видимо веома оштећене фреске. И поред тога, оне и после 700 година блистају својом византијском плавом бојом која доминира тим светим зидовима.

Домаћин нам прича о цркви, немушто, народским језиком, види се да понешто зна, али нажалост недовољно. Ипак, говори нам из срца и са усхићењем зато што је неко из Београда дошао само да би ушао у ову светињу. Највећи утисак од свега на мене, а након што им је показујем, и на моје сапутнике оставља ктиторска фреска на зиду, са које нас гледа Симонида са прекрасном круном и, на наше усхићење, очуваним дивним очима. То је иста она српска краљица Симонида чија фреска краси Цркву Успења Пресвете Богородице у Манастиру Грачаници, а које је описао велики Милан Ракић у својој песми „Симонида“.

Нажалост, лик краља Милутина на фресци је скоро у потпуности уништен, али се јасно види како цркву предаје Светом Ђорђу. Тим истим фрескама пре стотинак година дивили су се светски познати византолози који су долазили у тадашњу Краљевину СХС и, између осталих, обилазили ову светињу. Неки од њих су се враћали више пута, одушевљени оним што су видели.

Са помешаним осећањима поноса и туге, у тишини и тек уз понеки коментар настављамо наш пут ка Куманову. Поносни јер и даље постоје обични мали људи, који настоје да својим личним залагањем и могућностима очувају што је боље могуће овакав један значајан споменик културе српског народа. Тужни јер је очигледно да о тој светињи не воде довољно рачуна ни Македонска православна црква, ни Српска православна црква, као ни надлежне институције Србије и Македоније.

Спомен-костурница на Зебрњаку

Сунце је већ обасјало поља и побрђа око Куманова када стижемо на Зебрњак. То је брдо изнад града на којем је на Лучиндан 1937. године, поводом 25. годишњице Кумановске битке, подигнута спомен-костурница за око 400 српских војника погинулих у том славном боју 1912. године. Њихови земни остаци до тада су чувани у већ поменутом Манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.

Идеја да се подигне спомен-костурница родила се 1922. године и било је потребно 15 година да она буде спроведена у дело. Споменик са кулом високом скоро 50 метара имао је троугаону основу. Тиме је архитекта Момир Коруновић желео да персонификује Свето тројство, као и Дринску, Дунавску и Коњичку дивизију српске војске које су изнеле победу над Турцима у самој бици. У тренутку градње, био је то највиши споменик на читавом Балкану. Бугари су га порушили на самом почетку Другог светског рата.

Остатке костурнице, тек средином осамдесетих година 20. века, конзервирају стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије. Одређени радови су урађени и приликом припреме за прославу једног века од битке код Куманова 2012. године, у сарадњи Србије и Македоније. Комплекс је ограђен и под надзором камера, а на улазу се налази кућица за обезбеђење. Нажалост, уместо обезбеђења, на капији нас је дочекао натпис на којем је писало да посетиоци позову наведени број телефона уколико им је нешто потребно. Како смо касније сазнали у граду, наводно је потребно да се посете унапред најаве.

Наша воља да посетимо Зебрњак била је јача од затворене капије. Пронашли смо најнижи део ограде и прескочили је, а затим се поклонили сенима својих предака. Тако смо одали почаст јунацима који су те, сада већ давне 1912. године отворили пут ка слободи Косова управо ту подно брда на којем смо ми гордо и поносно стајали док је снажан ветар хучао око нас.

Куманово

Спуштамо се у Куманово, трећи град по величини у Македонији, веома стратешки важан. Град је удаљен непун сат вожње од Скопља, са којим је повезан ауто-путем. Према последњем попису из 2021. године на територији Куманова живи 75.051 човек, од чега је 4.300 Срба, што чини 5,73 одсто укупног броја становника тог града. У њему се налази и почасни конзулат Републике Србије.

Радни је дан, људи журе својим послом. Неки од њих примећују да смо гости у њиховом граду и веома су срдачни, посебно када им кажемо да долазимо из Београда. Појашњавају нам како да платимо паркинг, упућују нас на мењачницу и локални курс денара, саветују где можемо да пронађемо добар ресторан. Све време нас прати осећај да нас људи овде доживљавају као своје и блиске, како локални Срби, тако и Македонци.

Након што смо јели фантастичан роштиљ у Кафани код Баба Цане, било је време да наставимо наш пут ка Скопљу, главном граду Македоније и царском граду Стефана Душана. На путу до тамо планирали смо да обиђемо један важан духовни и културно-историјски локалитет на обронцима Скопске Црне Горе, која са југа доминира над Прешевском долином.

Док смо напуштали Куманово, приметили смо да се на уличној расвети виоре македонске и српске заставе. Иста ситуација и у првим селима након изласка из града. Неколико километара даље излазимо из последњег кумановског села и улазимо у општину Липково, где нас уз пут дочекују другачије заставе. Стижемо у село Никуштак, у чијем центру пролазимо поред спомен-парка палим борцима ОВК из овог краја. Одатле нас пут води на наше следеће, већ поменуто одредиште – средњовековни српски манастир Матеич.

Аутор Марко Матић

Прочитајте још:

СПОНА: Најављена заштита Манастира Матеич – угрожене немањићке светиње у Северној Македонији

Фрескама у Студеници враћа се стари сјај