Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
Радовима на проширењу магистралног пута Куршумлија-Мердаре „поједен“ је део брда на којем се налази Марина кула чиме је дошло до уништавања овог културно-историјског споменика, објављено је на сајту Српска средњовековна историја, пише портал „Нова.рс“.
Ови радови су, како смо сазнали, почели у децембру 2021. године, али пошто се о евентуалним оштећењима овог споменика културе од великог значаја ћути, контактирали смо Завод за заштиту споменика у Нишу који је надлежан за чување и заштиту овог наслеђа.
Међутим, Завод није био упознат са обимом и врстом радова који су предвиђени пројектом одржавања пута, наводи се у њиховом одговору за Нова.рс.
Што се тиче питања о размерама штете, из Завода су такође кратко одговорили:
– Стручњаци Завода за заштиту споменика културе Ниш извршили су обилазак радова на локацији код споменика културе Марина кула и Маркова црква-касноантичка базилика по пријави. У овом тренутку, без додатних истраживања није могуће дефинисати обим начињене штете. Поступак је у току.
И док је поступак у току, фотографије са лица места где се виде радови на овом локалитету, деле се по друштвеним мрежама.
Кратка историја тврђаве Марина кула
Марина кула је тврђава која се налази на узвишењу изнад ушћа Косанице у Топлицу, код села Кастрата, два километра источно од Куршумлије. Ова средњовековна грађевина је подигнута по налогу Маре, старије кћерке деспота Ђурађа Бранковића, која је била удата за турског султана Мурата II. Турцима је 1433. године био дат њен мираз – области Топлица и Дубочица.
Султаница Мара је скоро две деценије провела у Турској,а након смрти супруга 1451, враћена је у Србију. Тада је добила Топлицу и Дубочицу од Муратовог сина Мехмеда II. Она не само да је била господарица ових области, како је записао историчар Борислав Андрејевић, већ је, као таква, могла живети и градити на том земљишту.
Градњу овог градића отпочела је 1451, па ако није завршила до 1453, онда је свакако наставила и у периоду када је ове области заузео султан Мехмед II са којим је била у добрим и присним односима, што истичу страни и наши хроничари. Мара је напустила Србију маја 1457. и у Турској је живела до смрти 1487. године.
На највишем врху шумовитог и тешко приступачног Мариног брда налазе се остаци Горњег града, неправилне четвороугаоне основе. Његов најбоље очувани део представља северни бедем који је опстао у дужини од око 20 метара, окренут је ка ушћу у подножју брда и био је додатно заштићен сувим шанцем. Поред њега, у југоисточном делу се виде остаци цркве чија се површина процењује на око 40 метара квадратних и рушевине донжон куле. На обронцима источно од Горњег Града назиру се темељи једне куле, док се на северној падини налазе остаци неколико грађевина. У северном подножју брда, поред Косанице, постоје темељи цркве познате као Латинска црква.
На локалитету нису вршена археолошка истраживања и конзерваторски радови, а стављена је под заштиту државе као споменик културе од великог значаја још давне 1970. године. Пре неколико година Марина кула је била на мети дивљих археолога који су оштетили ово место.
А да ли је и колико угрожен овај јединствени објекат епохе Бранковића због проширења магистралног пута Куршумлија-Мердаре, ускоро ће бити утврђено како су најавили из Завода за заштиту споменика Ниш.
Плакат за предавање „Свети Сава и Византија“. Фотографије је преузета са сајта Српског историјског друштва.
У уторак, 21. јануара 2025. године, са почетком у 19 часова, у Концертној дворани у Смедереву, у оквиру 36. Смедеревских светосавских свечаности, биће одржано предавање „Свети Сава и Византија“.
Предавање „Свети Сава и Византија“ ће одржати проф. др Драгољуб Марјановић, ванредни професор на Катедри за историју Византије Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и потпредседник Српског историјског друштва.
Тема је доста широко замишљена. Њен циљ је да обухвати неке од најзначајнијих елемената византијско-српске историје позног 12. и прве половине 13. века. У то доба је Сава Немањић укључио „свој род” у византијски православни културни круг, пише у најави догађаја коју је објавило Српско историјско друштво.
Биографија проф. др Драгољуба Марјановића
Рођен је 30. јула 1980. године у Београду. Докторирао је на Катедри за историју Византије на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду 2014. године.
Изабран је за ванредног професора 2020. године. Од докторских студија до данас учествовао је на више националних и међународних научних конференција.
Објављује радове у домаћим и страним научним часописима на теме односа цркве и државе у Византији, историје верских покрета у Византији и византијске ортодоксије, византијске књижевности и политичких, културних и црквених односа Византије и средњовековне Србије.
До сада је објавио две књиге „Creating Memories in Late 8th century Byzantium. The Short History of Nikephoros of Constantinople“ и „Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку“.
Фреска владара у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска је пронађена током рестаураторских радова у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, близу Егије, пише грчки портал Прототема, а преноси Српска средњовековна историја.
У католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, само 15 километара од Егије, сачувана су два слоја фресака високог уметничког квалитета из касновизантијског периода. Они одражавају естетске трендове Цариграда.
Током њихове рестаурације, др Анастасија Кумуси, директорка Ефората антиквитета Ахаје, идентификовала је у другом слоју фресака — датираних у средину 15. века на основу стилских критеријума — јединствени портрет последњег византијског цара Константина XИ Палеолога.
„Посао који је спровео Ефорат антиквитета Ахаје у оквиру Министарства културе још једном се показао као изузетно значајан, јер открива јединствена археолошка сведочанства повезана са историјским личностима. Научно особље Ефората Министарства, са великим искуством, високом стручношћу и свеобухватним познавањем историјских догађаја и археолошких података, способно је да детаљно документује сваки налаз који изађе на видело.
У овом случају, портрет се везује за последњег византијског цара и представља једини познати његов портрет настао за његовог живота. Уметник је вероватно приказао црте Константина XI Палеолога на основу директног посматрања, што значи да модел није био званични царски портрет, као што је уобичајено, већ сам цар“, казала је грчка министарка културе Лина Мендони.
Фреска приказује лик зрелог човека који носи царске регалије (раскошни лорос преко сакоса светле боје и круну украшену драгуљима) и држи жезло са укрштеним врхом.
Његов златовезом извезени пурпурни огртач красе медаљони са двоглавим орловима са круном између глава, што је препознатљив симбол царске породице Палеолог. Присуство двоглавих орлова на одећи, у комбинацији са другим инсигнијама, омогућава посматрачима да особу са фреске идентификују као цара.
Констанантин XI Палеолог
Константин XI Палеолог био је последњи ромејски цар, који је на престо дошао 1448. године, наследивши свог брата Јована VIII Палеолога.
Константин XI је био син ромејског цара Манојла II Палеолога и његове супруге Јелене Драгаш, ћерке српског властелина Константина Драгаша.
Константин XI је преко своје мајке Јелене и деде Константина водио порекло од српске средњовековне династије Немањића. Наиме, мајка његовог деде Константина Драгаша била је Теодора Немањић, ћерка српског краља Стефана Дечанског и српске краљице Марије Палеолог.
Занимљиво је да се Константин у документима потписивао и презименом свог деде, чиме је показивао своју повезаност и приврженост мајци и њеној породици.
Константин XI Палеолог херојски је погинуо у одбрани Цариграда 29. маја 1453. године, када су Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили ромејску престоницу, чиме је са историјске позорнице нестало Византијско царство.
У Антикваријату „Слободни ум“ у Београду, адреса Теразије 5 (пасаж), у четвртак, 12. децембра 2024. године, у 20 часова, биће одржано предавање на тему „Српски средњовековни (византијски) повези књига“. Предавање ће одржати Александар Ћеклић.
Током предавања у форми презентације биће речи о структурним и декоративним елементима књига и техници рада повеза насталих у средњовековном периоду у српским земљама.
Теме предавања ће бити и временски оквири, материјали и средњовековни појмови у вези са повезом, као и место средњовековног повеза у историји српског повеза.
Александар Ћеклић је предавање осмислио на основу практичног и теоријског искуства и истраживачког рада у рукописној библиотеци Манастира Хиландара.
Предавање ће бити одржано у оквиру пројекта Антикваријат „Академија“.