Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
Радовима на проширењу магистралног пута Куршумлија-Мердаре „поједен“ је део брда на којем се налази Марина кула чиме је дошло до уништавања овог културно-историјског споменика, објављено је на сајту Српска средњовековна историја, пише портал „Нова.рс“.
Ови радови су, како смо сазнали, почели у децембру 2021. године, али пошто се о евентуалним оштећењима овог споменика културе од великог значаја ћути, контактирали смо Завод за заштиту споменика у Нишу који је надлежан за чување и заштиту овог наслеђа.
Међутим, Завод није био упознат са обимом и врстом радова који су предвиђени пројектом одржавања пута, наводи се у њиховом одговору за Нова.рс.
Што се тиче питања о размерама штете, из Завода су такође кратко одговорили:
– Стручњаци Завода за заштиту споменика културе Ниш извршили су обилазак радова на локацији код споменика културе Марина кула и Маркова црква-касноантичка базилика по пријави. У овом тренутку, без додатних истраживања није могуће дефинисати обим начињене штете. Поступак је у току.
И док је поступак у току, фотографије са лица места где се виде радови на овом локалитету, деле се по друштвеним мрежама.
Кратка историја тврђаве Марина кула
Марина кула је тврђава која се налази на узвишењу изнад ушћа Косанице у Топлицу, код села Кастрата, два километра источно од Куршумлије. Ова средњовековна грађевина је подигнута по налогу Маре, старије кћерке деспота Ђурађа Бранковића, која је била удата за турског султана Мурата II. Турцима је 1433. године био дат њен мираз – области Топлица и Дубочица.
Султаница Мара је скоро две деценије провела у Турској,а након смрти супруга 1451, враћена је у Србију. Тада је добила Топлицу и Дубочицу од Муратовог сина Мехмеда II. Она не само да је била господарица ових области, како је записао историчар Борислав Андрејевић, већ је, као таква, могла живети и градити на том земљишту.
Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
Градњу овог градића отпочела је 1451, па ако није завршила до 1453, онда је свакако наставила и у периоду када је ове области заузео султан Мехмед II са којим је била у добрим и присним односима, што истичу страни и наши хроничари. Мара је напустила Србију маја 1457. и у Турској је живела до смрти 1487. године.
На највишем врху шумовитог и тешко приступачног Мариног брда налазе се остаци Горњег града, неправилне четвороугаоне основе. Његов најбоље очувани део представља северни бедем који је опстао у дужини од око 20 метара, окренут је ка ушћу у подножју брда и био је додатно заштићен сувим шанцем. Поред њега, у југоисточном делу се виде остаци цркве чија се површина процењује на око 40 метара квадратних и рушевине донжон куле. На обронцима источно од Горњег Града назиру се темељи једне куле, док се на северној падини налазе остаци неколико грађевина. У северном подножју брда, поред Косанице, постоје темељи цркве познате као Латинска црква.
На локалитету нису вршена археолошка истраживања и конзерваторски радови, а стављена је под заштиту државе као споменик културе од великог значаја још давне 1970. године. Пре неколико година Марина кула је била на мети дивљих археолога који су оштетили ово место.
Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
А да ли је и колико угрожен овај јединствени објекат епохе Бранковића због проширења магистралног пута Куршумлија-Мердаре, ускоро ће бити утврђено како су најавили из Завода за заштиту споменика Ниш.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.