Археолози су открили „преднемањићку временску капсулу“ из 9. века у остацима монументалне владичанске цркве на највишем нивоу огромног ромејског града из 6. века, који се простирао лепезасто на 30 хектара од врха брда Орловине до обале Дрине у Малом Зворнику!

Нова открића на вису код окуке Дрине у Зворнику и Малом Зворнику показују моћ српске државе у време кнежева из династије Властимировић. Са те тачке контролисан је веома значајан стратешки пут који је од античких времена повезивао Панонију и Далмацију.

Резултати ископавања су тако потврдили писана сведочанства ромејског цара Константина Порфирогенита о простирању преднемањићке „крштене Србије“ на територији римске провинције Далмације, али и његове тврдње да је христијанизација Срба почела још у 7. веку, у време цара Ираклија.

– Када смо скинули дебели слој вишевековног шута са пода огромног ромејског храма дугог 32 метра и широког 24 метра неочекивано смо у тлу, у десном западном углу наоса цркве, пронашли гроб у којем је сахрањен угледни српски ратник, о чијем статусу сведочи најбољи мач тог доба и опрема који су били покопани са њим. Дијагонално од тог гроба, уз саму олтарску преграду, сахрањена је девојчица за коју по накиту који је пронађен знамо да је припадала породици из елите тог српског друштва. Карактеристични прилози из њихових гробова омогућили су нам да време сахрањивања датујемо у 9. век, столеће раније од времена за које смо раније претпостављали да је на Орловинама формиран српски град – каже археолог Драган Ћирковић, руководилац теренских истраживања која се изводе под покровитељством Завода за заштиту споменика културе Ваљево.

Археолози су тако неочекивано добили материјалне доказе да је Србија у доба Властимировића била христијанизована, још пре мисије Ћирила и Методија. На то је до сада указивало само писмо папе Јована VII упућено 872. године кнезу Мутимиру Властимировићу, којим га обавештава да треба да се подреди обновљеној Панонској архиепископији у Сирмијуму, јер су њој Срби одраније припадали.

Истражујући Орловине од 2013. године, археолози су у дубљим слојевима откривали остатке великог византијског утврђеног града, који су у највишем делу били покривени новијим масивним српским одбрамбеним зидовима и јарковима. Пронађени су и алати и оружје из преднемањићке епохе, па су, с обзиром на карактер налаза, археолози претпоставили да се на Орловинама налазило значајно војно утврђење из 10. века, доба кнеза Часлава.

Откриће српских гробова из 9. века у тлу епископске цркве и карактеристичног посуђа за свакодневну употребу показало је научницима другачију слику.

– Огромна црква је урушена у време најезде варвара у 6. веку када су из града побегли Ромеји. Срби су у 9. веку желели да сахране покојнике у њен оригинални под, па су морали да копају кроз шут стар 300 година, а то се не ради случајно. То сведочи да су они били хришћани и да су поштовали посвећени простор храма и у његов наос сахрањивали само припаднике елите. Оба гроба су опљачкали вековима пре савремених ископавања људи који су знали ко је ту био сахрањен и какво је било богатство прилога. Из гроба ратника однели су драгоцени мач и највероватније мамузе, које су сахрањиване са ратницима, али су срећом оставили појас, чији су нам делови били довољни да схватимо да је реч о личности од великог значаја.

Крадљивци су однели и накит од племенитих метала који се вероватно налазио у дечјем гробу. Преостала огрлица од мозаичких стаклених перли и карактеристична минђушица недвосмислено су указивале на српску девојчицу високог рода. Храм са гробовима налази се изван српских бедема, што сведочи да је реч о цивилном насељу. Тај град „крштене Србије“ који живи од 9. века технички испуњава услове да буде један од седам српских градова које помиње цар Константин Порфирогенит – каже Ћирковић.

Гробни прилози слични овима са Орловина налажени су и раније, случајно, на простору од Цетине до Скадра, у долини Неретве, Босни, Подрињу, и уопште на целом простору на којем су, по наводима Константина Порфирогенита, живели Срби. Међутим, никада до сада није било археолошког контекста који би недвосмислено потврдио да је реч о Србима, а не о неким другим Словенима. Открића на Орловинама довела су до прекретнице у том смислу.

– И франачки анали, старији од Порфирогенитовог списа, сведоче да Људевит Посавски бежи из Паноније „код Срба који су народ који држи велики део Далмације“, али једини српски град из Порфирогенитовог списа који је несумњиво лоциран јесу Соли, односно данашња Тузла, што није близу Паноније. Делује вероватније да је Људевит Посавски побегао у овај град на Орловинама којем не знамо име, али захваљујући археологији знамо да се налазио на простору „крштене Србије“. Њено становништво је у мирном 7. и 8. веку живело у низијама, а затим је почело да се повлачи ка старим високим утврђењима због најезди Бугара, Франака и Угара. Град на Орловинама налази се на изузетно важном стратешком правцу који је међу првима био на удару у ратовима, па се угрожено становништво из Подриња овде највероватније повлачило од почетка 9. века, у доба Властимировића. Изузетан значај град је задржао све до рата кнеза Часлава са Угарима. Рат је започет на Дрини, а окончан Часлављевом смрћу на Сави. Орловине, хипотетички, заиста испуњавају услов да буду један од седам великих градова преднемњићке Србије. Одговор на то могу дати само даља истраживања – каже доцент др Дејан Радичевић, који је први започео археолошка истраживања на Орловинама, а сада је консултант екипе Завода за заштиту споменика културе Ваљево.

Ловци на мошти

Археолози су открили да се међу зидине наоса урушене цркве населила необична група људи у 6. веку, непосредно пошто су из града побегли Ромеји. У црквеном броду подигли су колибе и огњишта, што значи да нису осећали хришћанско страхопоштовање према храму.

– Постоји могућност, на основу писаних историјских сведочанстава из тог времена, да је реч о скупини варвара „дивљих копача“, које су црквени великодостојници у егзилу ангажовали да, за награду, ископају мошти, а они су се успут бавили скидањем и продајом црквених украса и пљачком гробова. На то указују и опустошене византијске гробнице из времена када је у цркви живела та необична група људи – објашњава Драган Ћирковић.

Велики Мали Зворник

Општина Мали Зворник је, за разлику од много већих и богатијих, напрегла све снаге и сакупила средства за конзервацију локалитета Орловине.

– Наша општина сматра да очување баштине и њено представљање спада у домен културе и туризма, али је и питање нашег опстанка. На тендеру је изабран извођач који ће конзервирати остатке монументалне цркве и уредити велику шетну стазу на простору града са видиковцима према Дрини и Зворничком језеру – каже Јефта Марковић из Туристичке организације Малог Зворника.

Аутор Борис Субашић

Извор:

Вечерње новости

Прочитајте још:

У Нишу откривена ранохришћанска некропола! (фото)

Током летошњих истраживања археолози у Царичином граду пронашли остатке насеља из 12. века