Радови на изградњи Водене куле у Ужичкој тврђави су завршени, чиме је реализован значајан пројекат обнове културно-историјске баштине и унапређења туристичке понуде Ужица, пише Глас Западне Србије.

Обновљени водоторањ представља један од најпрепознатљивијих симбола Ужичке тврђаве и важну везу између градске плаже и тврђаве.

Изградња водене куле била је технички захтевна због положаја објекта, чија се основа налази у кориту реке Ђетиње, на тешко приступачном терену.

Укупна вредност пројекта износила је 906 хиљада долара, од чега је 374 хиљаде обезбедила Европска унија, а 532 хиљаде Град Ужице. Радове је извела компанија МПП „Јединство“ из Севојна.

Реализацијом овог пројекта направљена је копија старе Водене куле, па тако нова кула има исту форму и исте димензије као стара.

Значајно је то што и нова Водена кула има улаз са обале. Због тога је сада могуће доћи од Ђетиње до врха Ужичке тврђаве кроз саму Водену кулу.

Ужичку тврђаву су у периоду између 1459. и 1463. године освојиле Османлије. Они су у другој половини 15. века подигли Водену кулу, како би обезбедили сигурно снабдевање тврђаве водом, поготово у случају опсаде. Она је страдала заједно са остатком тврђаве 1863. године, када су је Турци минирали. Нова Водена кула је изграђена на основу цртежа Ужичког града и података из 18. века, које је у бечким архивима пронашао српски археолог Марко Поповић.

Радови на изградњи водене куле су наставак обнове Ужичке тврђаве, која је почела реконструкцијом цитаделе. За сада нема информација да ли ће обнова бити настављена, а самим тим ни који следећи део тврђаве ће бити обновљен.

Средњовековна тврђава Ужице

Ужице се у изворима први пут помиње 1329. године, и то као трговачко насеље. На настанак Ужица су очигледно утицали развој трговине и постојање пута између Србије и Босне. После 1355. године Ужице улази у састав области моћног великаша, кнеза Војислава Војиновића, а око 1366/67. године његов господар постаје Војислављев синовац, жупан Никола Алтомановић. Управо се из војно-политичких разлога у време кнеза Војислава или жупана Николе гради тврђава у Ужицу, која постаје упориште на средишњој саобраћајници која је повезивала области Војиновића у унутрашњости и на Приморју.

Тврђава Ужице се налази на високом, стеновитом гребену изнад реке Ђетиње. Са тог места у средњем веку је контролисан поменути пут који је повезивао Србију и Босну. Средњовековни Ужички град чинили су цитадела на врху гребена, са главном кулом и мањом цистерном са бунаром, и средњи град, са бедемима и кулама, док је доњи град изграђен у време владавине Османлија. Капија се налазила на северозападној страни бедема средњег града, а испред капије је био ров преко којег је био подигнут мост. Ужице је било мало, брдско утврђење, у време ратовања хладним оружјем тешко освојиво. Ужички град је био војно упориште, али не и властеоско пребивалиште, те у њему није било двора.

Мавро Орбин у својем делу „Краљевство Словена“ пише да је кнез Лазар нападао Ужице „ватром“ и да су се његови браниоци предали након што више нису могли да издрже опсаду. Лазар је у Ужицу заробио и Николу Алтомановића.

Након пораза и заробљавања у Ужицу се догодио и „расап“ Николе Алтомановића – подела његових територија између кнеза Лазара, босанског бана Твртка и зетских властелина Балшића. Српски летописи такође наводе да се Николин расап десио у Ужицу, и то 1373. године.

Ужице под Османлијама

Под османлијску власт тврђава Ужице је пала између 1459. и 1463. године. За време владавине Османлија Ужички град је проширен до реке, где је изграђена водена кула, као и на Стражу и Караулу, два суседна брда, где су подигнута спољна утврђења.

Године 1862. Турци су напустили Ужице. Већ наредне 1863. године срушена је Ужичка тврђава, чиме су испоштоване одредбе Протокола Конференције у Канлиџи које су се односиле на Ужице.

Обнова Ужичке тврђаве

Године 2017. почела је конзервација и рестаурација Ужичког града, а 2019. године започети су радови на обнови цитаделе, који су завршени 2021. године. Обнова је спровођена на основу цртежа утврђења, као и других података о тврђави, које су од 1737. до 1739. године иза себе оставили Аустријанци. Они су 1737. године освојили Ужички град, током рата са Турцима.

Одлука да се део Ужичке тврђаве обнови на основу података о изгледу тог утврђења из 18. века донета је јер највише информација о томе како је тврђава изгледала постоји управо за тај период, као и због тога што највише материјалних остатака има из тог периода.

Цртеже Ужичког града и податке о њему из 18. века пронашао је у бечким архивима чувени српски археолог и рођени Ужичанин Марко Поповић. Поповић је део свог радног века посветио проучавању Ужичке тврђаве. О њој је написао дело „Ужички град“, најважније дело о историји те тврђаве.

Прочитајте још:

Приводи се крају обнова једног дела Ужичке тврђаве

У Ужицу одржана манифестација „Витешки час“

Бранич куле српских средњовековних тврђава – последње упориште одбране

Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.

Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.

Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.

Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.

Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.

Извор: Етнографски музеј у Београду

Прочитајте још:

Историјски музеј Србије: Нове реконструкције средњовековних српских инсигнија на изложби „Чекајући сталну поставку“

У Народном музеју у Аранђеловцу отворена изложба „Дворине: на северу Српског царства“

Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.

Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.

Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.

Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.

Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.

Извор: инстаграм налог Археолошког института

Прочитајте још:

У току археолошка ископавања на Копријану код Ниша

Музички фестивал „Korvingrad jam experience“ у Дољевцу за обнову тврђаве Копријан