Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
Током радова на магистралном путу Куршумлија-Мердаре, багери су срушили део брда са археолошким налазиштем, на коме је тврђава Марина кула из 15. века, под заштитом Србије као културно добро од великог значаја. На срећу, тврђава Маре Бранковић остала је нетакнута, али је уништен део подграђа које археолози никада више неће моћи да реконструишу, пише портал „Спутњик Србија“.
Тврђава коју је подигла ћерка деспота Ђурђа Бранковића, српска принцеза Мара удата за османлијског султана Мурата II, налази се на узвишењу два километра источно од Куршумлије код села Кастрата. И поред архитектонских остатака и познатих историјских података, законом заштићен значајан споменик никада није заиста истражен.
На највишем врху тешко приступачног брда су остаци Горњег Града, поред њега остаци цркве и рушевине донжон куле, кулепоследње одбране. На обронцима назиру се темељи још једне куле, а на другом делу били су остаци неколико грађевина. Могли су да се виде са пута, а недавно су и публиковани.
Председник Српског археолошког друштва др Адам Црнобрња запањен је рушењем дела брда. Багери су узвишење које крије археолошко благо готово преполовили.
Налази са порушене падине изнад пута указују да су ту постојали ранији слојеви, трагови праисторијског живота из разни доба, пронађени су и касноантички трагови Византије. Црнобрња каже да би читав комплекс налазишта, према недавно измењеном Закону о културном наслеђу, требало да се назове „Археолошко подручје“.
„Марина кула је на нашој листи кандидата за заштиту УНЕСКО-а. Са друге стране пута се такође налази културно добро Маркова црква, базилика где такође има налаза из ранијег периода. Ранијим пробијањем тог магистралног пута практично је један локалитет пресечен на два дела, разбијена је целина“, каже Црнобрња и додаје да је брдо срушено и прекопано без знања археолога.
У надлежном Заводу за заштиту споменика културе у Нишу још нема званичних вести о рушењу налазишта. Незванично сазнајемо да је информација о рушењу брда до њих дошла случајно. Стручњаци су одмах обишли локалитет, служба заштите културног наслеђа одмах је покренула поступак интерне истраге.
Радови без пријаве
Завод је по захтеву извођача прописао услове по којима може да се ради око археолошког налазишта, али у захтеву није било говора о томе да ће радови да се изводе баш на том месту, у близини непроцењивог блага, тај део радова није покривен његовим условима.
Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
Црнобрња објашњава да се у ситуацијама када се наиђе на археолошке остатке радови моментално обустављају, спроводе археолошка истраживања и процењује шта даље може да се ради. У овом случају, археолог је морао да буде присутан.
„Требало је водити рачуна и о томе да геометри изађу на терен и провере колико се ушло у ужу зону културног добра. Ако је уништено културно добро или добро које ужива претходну заштиту, то је кривично дело по нашем Кривичном законику, Члан 212, који јасно каже да, без обзира на висину причињене штете, када се оштети културно добро, а то су и локалитети у зонама које нису званично проглашене за културно добро, следи кривично гоњење по службеној дужности“, истиче први човек Српског археолошког друштва.
Уништено археолошко благо
Он се нада да ће колеге из Ниша покренути поступак и каже да је овај случај наук за друге, посебно за локалне самоуправе, које врло често и не знају да треба да се обрате Заводу за заштиту споменика културе пре него што започну радове у зони заштите. Нови оштећени објекат могуће је поправити, новцем надокнадити штету, али слојеви богате историје око Марине куле поправку немају, заувек су уништени.
Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
„Када померите археолошки контекст, макар пронашли све предмете и распоредили их по ливади, нама то више ништа не значи. Оног тренутка када се наруши примарни археолошки контекст, готово, такнуто-макнуто, нема назад, нема враћања у првобитно стање. Те предмете не можемо да испитујемо, као да сте извукли предмете из куће, разбацали их и рекли, а сад види како су ови људи живели“, објашњава Црнобрња.
Поред стручњака из Ниша, на локалитет Марина кула изашли су и људи из Републичког завода за заштиту споменика културе, како би проценили стање и одлучили шта даље чинити.
Журба због Приштине
У ЈП „Путеви Србије“ за Спутњик кажу да радове изводи „Србијааутопут“ д.о.о. Београд, али да није реч о реконструкцији, већ о појачаном одржавању државног пута ИБ 35, деоница Мерошина–Прокупље и Белољин–Куршумлија–Рударе, укупне дужине 36 км.
„Уговор вредан милијарду и 695 милиона динара се спроводи кроз Пројекат рехабилитације путева и заједнички финансира од стране Европске инвестиционе банке и Републике Србије. Набавка је спроведена у складу са правилима и процедурама ЕИБ-а. Рок за завршетак радова је 18 месеци“, стоји у одговору на наша питања.
У Нишу сумњају да се намерно ишло на формулацију „одржавање пута“, да се не би улазило у поступак добијања грађевинске дозволе, јер то би потрајало, пут је у лошем стању, а једини је који води до Приштине и зато је важан страном инвеститору. Међутим, и у том случају не би требало да се избегне археолошко праћење. Оно је у сваком случају морало да буде обезбеђено.
Уништавање археолошког локалитета Марина кула у Куршумлији
Цеви и далеководи на споменицима културе
Црнобрња наводи и друге примере немара према благу које Србија има, а које не умемо да ценимо. Смедеревска тврђава има мали и велики град. Мали је реконструисан и промовисан захваљујући серији „Немањићи“, али у Великом граду, где се одвијао живот, где су биле трговине, занатске радње, црква, касније џамија, откривена су само два објекта.
„Црква је откривена тако што је фудбалски клуб копао водоводну цев за свлачионице, наишли су на зидове 80-тих година. Наравно да су нашли на зидове, када раде у средњовековном граду! У међувремену је Смедеревска тврђава стављена на прелиминарну листу заштите УНЕСКО-а, на чекању је да се уради елаборат и стекну услови да уђе на листу светске културне баштине. Међутим, онда је ту изграђена атлетска стаза. То је велики пропуст државе, уопште помислити да се на таквом месту гради, иако УНЕСКО даје јасне прописе шта урадити са тим простором.“
Страдало је и римско утврђење Ледерата код тврђаве Рам на Дунаву, које је кандидат за стављање на највећу збирну листу УНЕСКО-а чија је израда у току. То је листа „Граница римског царства“ која се простире од Британије, преко Рајне, целим током Дунава до северне Африке.
Свака држава треба да покаже да се достојно односи према културном добру Лимеса, али сада је питање шта ће бити са Ледартом која датира са краја 1. века.
„У јеку те кампање и рада више институција, Републичког Завода, Археолошког института, који се боре да обезбеде податке и доказе за свако место у Србији које би могло да се нађе на тој листи, на самој кули утврђења подигнут је огромни црвени стуб Електропривреде Србије. То нису била мала копања, 10 са 10 метара, требало је да се укопа конструкција далековода. Машине су прошле кроз добар део утврђења да утабају приступни пут, тако да је Ледарата коју су деценијама масакрирали дивљи трагачи за археолошким благом тиме поприлично дотучена“, каже Црнобрња.
Он подсећа да када се приступи великим структурним пројектима, који се углавном финансирају међународним кредитима, наша држава апсолутно мора да поштује студију о утицају на животну средину.
„Најчешће се заборави на то да по међународним конвенцијама и правилима Светске банке, морате да урадите и студију утицаја на културно наслеђе и план његовим управљањем, онда не долази до оваквих грешака“, каже Црнобрња у нади да ће Европску инвестициону банку занимати шта се десило са Марином кулом.
Мали град Смедеревске тврђаве. Аутор и власник фотографије је Слободан Боба Ботошки.
У претходних неколико дана више читалаца нашег портала нам је писало како је дрвенарија у Малом граду Смедеревске тврђаве у лошем стању и да је хитно треба средити.
Одваљени дрвени степеник на Кули 6 у Малом граду Смедеревске тврђаве. Фотографију Српској средњовековној историји уступио читалац.
Дрвенарија у Малом граду Смедеревске тврђаве. Фотографију Српској средњовековној историји уступио читалац.
У кратком одговору госпођа Марија Марковић Ставрић нам је написала да је недавно завршена реконструкција дрвеног моста испред Малог града Смедеревске тврђаве и да се у наредном периоду планира и санација дрвенарије у Малом граду.
Портал Српска средњовековна историја поздравља ове две добре вести и наставља да прати ситуацију у вези са сређивањем дрвенарије у Малом граду, као и све друге вести које се односе на обнову зидина, кула и капија Смедеревске тврђаве и на даља археолошка истраживања у њој.
Радови на зидинама Смедеревске тврђаве између Куле 10 и Куле 11. Аутор фотографије Бојана Шћепановић Пантић. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Надамо се да ће радови на сређивању дрвенарије у Малом граду Смедеревске тврђаве бити уговорени и спроведени врло брзо, посебно узимајући у обзир да наступају временски најлепши период године и време школских распуста и годишњих одмора, односно, време када Смедеревска тврђава бележи највећи број посета током године. Посетиоце те српске средњовековне престонице треба да дочекају уређени и за коришћење безбедни подови, степенице и ограде.
Дрвенарија у Малом граду Смедеревске тврђаве. Фотографију Српској средњовековној историји уступио читалац.
Изложба „Дворине: на северу Српског царства“. Фотографија је преузета са фејсбук странице Народног музеја у Аранђеловцу.
У оквиру Сретењских свечаности и обележавања Дана државности Републике Србије у Народном музеју у Аранђеловцу 14. фебруара 2025. године отворена је изложба „Дворине: на северу српског царства“.
Аутори изложбе су Владан Миливојевић, кустос археолог Народног музеја у Аранђеловцу, и археолог Анастасија Стојановић.
Изложба „Дворине: на северу Српског царства“ приказује резултате десетогодишњег истраживања локалитета Дворине на Венчацу, који је 2024. године проглашен за културно добро од изузетног културног и историјског значаја.
Изложба „Дворине: на северу Српског царства“. Фотографија је преузета са фејсбук странице Народног музеја у Аранђеловцу.
У посебном делу изложбе приказани су мастер радови студената Архитектонског факултета у Београду, који представљају идејна решења заштитне конструкције на локалитету.
Изложбу можете видети сваког радног дана од 8 до 16 часова, а викендом од 10 до 14 сати.
Локалитет Дворине
Током археолошких истраживања на локалитету Дворине пронађена је монументална црква дугачка 27 метара, а широка 14 метара. По димензијама, начину градње и украшавању она превазилази владарске задужбине тог времена. Саграђена је у 14. веку, а њен живопис су радили изузетни фрескописци.
Локалитет Дворине испод планине Венчац код Аранђеловца. Фотографија је власништво Народног музеја у Аранђеловцу.
Занимљиво је то да о тој цркви нема помена у писаним изворима. То је јако необично, имајући у виду и њену величину и чињеницу да за многе друге средњовековне цркве и манастире постоје писани подаци.
На локалитету је пронађен и велики број гробница и надгробних споменика, међу којима се издваја једна надгробна плоча са натписом. Она открива да се покојник сахрањен у тој гробници звао Братисав (Вратисав) Болић и да је био „човек Лазарев“. Претпоставља се да је Братисав (Вратисав) био у служби никог другог до кнеза Лазара.
Надгробна плоча Братисава (Вратисава) Болића пронађена на локалитету Дворине током овогодишњих истраживања. Фотографија је власништво Народног музеја у Аранђеловцу.
Такође, на Дворинама је пронађен објекат за који се претпоставља да је био двор Павла Бакића, потоњег последњег српског деспота.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Епархија рашко-призренска Српске православне цркве издала је саопштење поводом најновијих оштећења и незаконитих радова на Испосници Светог Петра Коришког код Призрена. Саопштење ЕРП преносимо у целости:
Епархија рашко-призренска Српске православне цркве изражава најоштрији протест поводом тешких оштећења на простору Испоснице Светог Петра Коришког код Призрена, древне српске православне светиње из 13. века.
Недавним незаконитим грађевинским радовима на овом локалитету, који су обухватили пробијање широке приступне стазе и њеног поплочавања до саме пећине светитеља, око које се налази светиња, тешко је оштећена и угрожена њена археолошка и историјска целовитост, чак су поткопани и сами темељи овог средњовековног комплекса, тако да у случају већих киша или и најмањег потреса може да дође до одрона и обрушавања целе Испоснице.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Испосница више пута оскрнављена након завршетка рата 1999. године
Подсећамо да је Испосница Светог Петра Коришког званично заштићена као једна од педесет специјалних заштићених зона, у складу са косовским Законом о специјалним заштићеним зонама. Након оружаног сукоба 1999. Испосница Светог Петра је више пута скрнављена, раскопавањем гроба светитеља, оштећивањем средњовековних фресака графитима и постављањем албанске заставе изнад Испоснице, која се још види, о чему се епархија оглашавала тражећи заштиту.
Грађевински материјал за извођење радова код Испоснице Светог Петра Коришког близу Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Сцене оскрнављених фресака су најочигледнији показатељ крајње вандалског понашања према овој светињи, што дубоко вређа вернике наше Цркве и показује свету какав је однос на Косову и Метохији према средњовековном српском православном наслеђу и колико је видно одсуство бриге и способности локалних косовских институција, које по закону у сарадњи са Црквом и међународним представницима треба да покажу макар минимум цивилизацијског поштовања према хришћанској култури и споменицима, уместо да нестручно раде на своју руку и неповратно уништавају баштину која је од значаја за све људе добре воље. Својатање српских светиња које су годинама изложене бруталној девастацији и нападима, и злонамерно преправљање историје толико иронично и лицемерно звуче када се види однос косовских институција и екстремних група према овим светињама СПЦ на терену. То се посебно односи на оне просторе Косова и Метохије где, нажалост, тренутно нема Срба и нашег монаштва, који се иначе на другим местима где живе свесрдно труде на очувању своје вековне баштине.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
У тачки један Закона о специјалним заштићеним зонама јасно је наведено: „Овим законом се обезбеђује заштита српских православних манастира, цркава, других верских објеката, као и историјских и културних локалитета од посебног значаја за заједницу косовских Срба, као и за друге заједнице на Косову, кроз успостављање специјалних заштићених зона“. Испосница Св Петра Коришког је под тим именом побројана у члану 7р Закона и постоји мапа заштићеног простора око Испоснице.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена и поплочани пут до ње. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
У тачки 3.б-ц Закона јасно се додатно прецизира: „Циљ овог закона је очување карактера и изгледа заштићених локалитета, а посебно њиховог историјског, културног, архитектонског или археолошког контекста, природног окружења или естетског визуелног окружења; и спречавање неадекватног развоја око заштићених локалитета, уз обезбеђивање најбољих могућих услова за складан и одржив развој заједница које насељавају подручја у околини таквих локалитета кроз регулисање развоја и других активности“.
Овај законски оквир, дакле, има за циљ очување историјског, културног и верског наслеђа српског народа на Косову и Метохији, спречавање његовог оштећења и уништавања и обезбеђивање да се било какве активности у заштићеним зонама могу спроводити, како стоји у ширем законском оквиру, искључиво уз претходну сагласност Српске православне цркве и у оквиру Савета за имплементацију заштићених зона. Сваки другачији приступ представља директно кршење закона и озбиљно угрожава не само верско наслеђе, већ и мир и међуетничке односе на овим просторима.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Општина Призрен самостално спровела незаконите активности без знања и одобрења СПЦ
Дакле, иако је законом експлицитно забрањена свака интервенција на овом подручју – укључујући изградњу путева, крчење вегетације или друге радове који би нарушили археолошку и историјску целокупност локалитета – без наведених сагласности, општина Призрен (Дирекција за економски развој и туризам) ипак је самостално спровела незаконите активности без знања и одобрења СПЦ, чиме је постојећи важећи закон грубо прекршен, а овај вредни историјски објекат озбиљно угрожен.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена, поплочани пут до ње и инфо табла о грађевинским радовима. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Незаконите радове обавила је локална косовска албанска фирма EUROVIA, како се види на постављеној табли. Имајући у виду крајњу непрофесионалност радова, употребу тешких машина за пробијање пута уз остављање разбацаног материјала и земље на ширем простору локалитета, очигледно је да нису ангажовани експерти за културну баштину, што је такође последица потпуног одсуства координације са СПЦ и Комисијом за специјалне заштићене зоне и показује какав је однос локалних институција према српској православној баштини.
Мапа заштићене зоне Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Цар Стефан Душан богато даривао Испосницу Светог Петра Коришког
Осим правног аспекта овог проблема, желимо да истакнемо снажан морални и историјски значај ове светиње за наш народ. Испосница Светог Петра Коришког представља непроцењиво духовно и културно благо српског православног народа и целог хришћанског света. Ова испосница датира из 13. века и помиње се у српским средњовековним списима, укључујући Житије Светог Петра Коришког које је написао монах Теодосије Хиландарац у 13. веку. Испосница је била и метох светогорског манастира Хиландара, што је забележено у више средњовековних докумената и документовано у многим историјским радовима аутора из разних земаља. Вековима је овај јединствени и на овом простору највећи испоснички манастирски комплекс у пећини био место монашког подвига и молитве, познат по својој богатој библиотеци рукописа. По историјским изворима, српски цар Стефан Душан је средином 14. века ову светињу даривао богатим прилозима и посећивао је са својом породицом. Због свега тога ова испосница је укључена у систем специјалних заштићених зона са осталим најважнијим манастирима и објектима СПЦ на Косову и Метохији. Таква историја овог локалитета сведочи о изузетном духовном значају Испоснице Светог Петра Коришког и њено скрнављење дубоко погађа вернике и све поштоваоце српског културног наслеђа.
Оштећена фреска у Испосници Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
ЕУ, ЕУЛЕКС, ОЕБС и КФОР хитно да реагују и обуставе све радове на Испосници
Епархија рашко-призренска стога позива на хитну реакцију међународних институција присутних на Косову, пре свега мисија ЕУ, ЕУЛЕКС, ОЕБС и КФОР, као и надлежне косовске институције, да у оквиру својих овлашћења предузму ургентне кораке како би се зауставило најновије безакоње, санкционисали одговорни и обезбедила заштита ове светиње на лицу места и санирала постојећа штета у пуној координацији са СПЦ. О овом скандалозном случају биће обавештен и УНЕСКО, као и друге релевантне међународне организације за заштиту културне баштине у Европи, САД и свету, ради скретања пажње на поступање локалних косовских институција према српском хришћанском духовном и културном наслеђу на Косову. Напомињемо да је ово, нажалост, само један у низу инцидената који показују систематско кршење права СПЦ – локалне косовске општинске власти се континуирано упуштају у незаконите радове у оквиру заштићених зона, без претходне консултације са Црквом или надлежним међународним телима (нпр. случај Богородице Хвостанске, намеравана градња пута на локалитету манастира Долац итд). Све ово још једном указује на потребу да се посебним институционалним механизмима заштите права СПЦ и њених светиња на Косову и Метохији уз чврсте међународне гаранције на чему СПЦ годинама инсистира.
Испосница Светог Петра Коришког код Призрена. Фотографија је преузета са сајта Епархије рашко-призренске.
Оваква пракса руинирања средњовековних хришћанских светиња је крајње недопустива и Епархија рашко-призренска захтева да се хитно обуставе све противзаконите активности и строго поштује Закон о специјалним заштићеним зонама, како би се спречило даље уништавање вредне верске и културне баштине и очувало вековно духовно и културно наслеђе српског православног народа на Косову и Метохији.