Плакат за изложбу „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“. Фотографија је власништво Музеја у Смедереву.
У четвртак, 19. јануара 2023. године, у 19 часова свечано је отворена изложба „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“. Ауторке изложбе су Татјана Гачпар, музејска саветница и директорка Музеја у Смедереву, Марина Лазовић, директорка Народне библиотеке Смедерево, и др Снежана Цветковић, музејска саветница Музеја у Смедереву.
Отварање изложбе било је веома посећено, а на њему су говориле све три ауторке изложбе.
Том изложбом у организацији Музеја у Смедереву почиње догађајима богат програм којима та институција културе учествује у овогодишњим 34. Смедеревским светосавским свечаностима.
Писменост је била једна од најзначајнијих карактеристика богате дворске културе деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву у периоду између 1430. и 1459. године. Најзначајнији утицај на њен развој имао је образовани владар. Поред свог народног, он је познавао српскословенски, грчки, латински, турски и мађарски језик и сходно томе велику пажњу на свом двору посветио је својој библиотеци, писмености и настајању нових рукописа.
Дворска библиотека деспота Ђурађа Бранковића
Најдрагоценије место у дворској библиотеци деспота Ђурђа Бранковића припадало је богато илустрованој књизи – Српском псалтиру, која је настала у последњој деценији 14. века.
За време владавине Ђурђа Бранковића настају бројни рукописи. Константин Филозоф је написао „Житије деспота Стефана Лазаревића“. Два непозната аутора описали су пренос моштију Светог Луке у Смедерево. Стефан Доместик је за деспота превео и преписао Избор слова Јована Златоустог, а за деспотове синове Гргура и Лазара Шестоднев Јована Златоустог и Зборник са беседама Јована Златоустог.
По наруџбини деспота Ђурђа настаје нова редакција Лествица Јована Лествичника, тзв. Браничевска лествица, дело писара Давида.
По лепоти илуминације посебно се издваја Смедеревско четворојеванђеље.
Деспотови потомци, ћерке Мара и Кантакузина, синови Гргур, Стефан и Лазар, унуци Јован и Ђорђе (монах Максим), као и снаха Ангелина, наставили су културу неговања писмености. Јеванђеље владике Максима Бранковића о томе најлепше сведочи.
У годинама, деценијама и вековима након пада Смедерева 1459. године, рукописна баштина Бранковића највећим делом однета је из Смедерева. Она се данас налази у музејским збиркама и манастирским ризницама у Србији, Хиландару и Есфигмену на Светој Гори, библиотекама у Русији, Француској, Maђарској и Немачкој.
Музеј у Смедереву и Народна библиотека Смедерево на више начина раде на очувању и презентацији рукописне средњовековне баштине династије Бранковић. Отварање нове музејске поставке 1972. године у новој музејској згради, у којој се музеј и данас налази, било је повод за израду низа реплика средњовековних рукописа, које је зналачки урадила сликарка и конзерваторка Љупка Васиљев. Из исте године је и копија Есфигменске повеље, коју је урадила сликарка и конзерваторка Зденка Живковић. Оригинал је издат у Жичи 1429. године, а данас се чува у Манастиру Есфигмен. Та повеља је јединствена по портретима чланова владарске породице који су на њој приказани.
Део копије Есфигменске повеље на којој је представљен деспот Ђурађ Бранковић са својом породицом. Ауторка је сликарка и конзерваторка Зденке Живковић. Фотографија је власништво Музеја у Смедереву.
Корпус реплика рукописне средњовековне баштине Бранковића чува се у Уметничкој збирци Музеја у Смедереву, а највећим делом је изложен у поставци „Смедеревска тврђава – од престонице до споменика културе“. С друге стране, Народна библиотека Смедерево добила је право коришћења рукописа из деспотове библиотеке од Музеја Српске православне цркве и Библиотеке Српске патријаршије у Београду, чији је циљ оживљавање деспотове библиотеке у виртуелном и дигиталном формату.
Изложба „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“ премијерно је представљена на Филолошком факултету у Бања Луци у априлу 2022. године. Изложбу чине издвојени најзначајнији рукописи династије Бранковић, који ће бити представљени на дизајнираним принтовима. Поред њих излажу се реплике Есфигменске повеље Зденке Живковић и реплике рукописа које је израдила Љупка Васиљев, као и графика са представама сремских светих Бранковића из 18. века.
У изложбеном простору ће доминирати принт са представом фреске Пренос моштију Светог Луке у Смедерево из Саборног храма Светог Георгија у Смедереву, рад Андреја Биценка из 1935. године, као сведочанство најважнијег духовног догађаја у историји нашег града, у чију је част, а поводом јубилеја обележавања његове 570. годишњице, приређена наведена изложба.
Изложба ће трајати до 1. марта 2023. године, а улаз је слободан.
Банер за изложбу „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“. Фотографија је власништво Музеја у Смедереву.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.