Плакат за изложбу „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“. Фотографија је власништво Музеја у Смедереву.
У четвртак, 19. јануара 2023. године, у 19 часова свечано је отворена изложба „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“. Ауторке изложбе су Татјана Гачпар, музејска саветница и директорка Музеја у Смедереву, Марина Лазовић, директорка Народне библиотеке Смедерево, и др Снежана Цветковић, музејска саветница Музеја у Смедереву.
Отварање изложбе било је веома посећено, а на њему су говориле све три ауторке изложбе.
Том изложбом у организацији Музеја у Смедереву почиње догађајима богат програм којима та институција културе учествује у овогодишњим 34. Смедеревским светосавским свечаностима.
Писменост је била једна од најзначајнијих карактеристика богате дворске културе деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву у периоду између 1430. и 1459. године. Најзначајнији утицај на њен развој имао је образовани владар. Поред свог народног, он је познавао српскословенски, грчки, латински, турски и мађарски језик и сходно томе велику пажњу на свом двору посветио је својој библиотеци, писмености и настајању нових рукописа.
Дворска библиотека деспота Ђурађа Бранковића
Најдрагоценије место у дворској библиотеци деспота Ђурђа Бранковића припадало је богато илустрованој књизи – Српском псалтиру, која је настала у последњој деценији 14. века.
За време владавине Ђурђа Бранковића настају бројни рукописи. Константин Филозоф је написао „Житије деспота Стефана Лазаревића“. Два непозната аутора описали су пренос моштију Светог Луке у Смедерево. Стефан Доместик је за деспота превео и преписао Избор слова Јована Златоустог, а за деспотове синове Гргура и Лазара Шестоднев Јована Златоустог и Зборник са беседама Јована Златоустог.
По наруџбини деспота Ђурђа настаје нова редакција Лествица Јована Лествичника, тзв. Браничевска лествица, дело писара Давида.
По лепоти илуминације посебно се издваја Смедеревско четворојеванђеље.
Деспотови потомци, ћерке Мара и Кантакузина, синови Гргур, Стефан и Лазар, унуци Јован и Ђорђе (монах Максим), као и снаха Ангелина, наставили су културу неговања писмености. Јеванђеље владике Максима Бранковића о томе најлепше сведочи.
У годинама, деценијама и вековима након пада Смедерева 1459. године, рукописна баштина Бранковића највећим делом однета је из Смедерева. Она се данас налази у музејским збиркама и манастирским ризницама у Србији, Хиландару и Есфигмену на Светој Гори, библиотекама у Русији, Француској, Maђарској и Немачкој.
Музеј у Смедереву и Народна библиотека Смедерево на више начина раде на очувању и презентацији рукописне средњовековне баштине династије Бранковић. Отварање нове музејске поставке 1972. године у новој музејској згради, у којој се музеј и данас налази, било је повод за израду низа реплика средњовековних рукописа, које је зналачки урадила сликарка и конзерваторка Љупка Васиљев. Из исте године је и копија Есфигменске повеље, коју је урадила сликарка и конзерваторка Зденка Живковић. Оригинал је издат у Жичи 1429. године, а данас се чува у Манастиру Есфигмен. Та повеља је јединствена по портретима чланова владарске породице који су на њој приказани.
Корпус реплика рукописне средњовековне баштине Бранковића чува се у Уметничкој збирци Музеја у Смедереву, а највећим делом је изложен у поставци „Смедеревска тврђава – од престонице до споменика културе“. С друге стране, Народна библиотека Смедерево добила је право коришћења рукописа из деспотове библиотеке од Музеја Српске православне цркве и Библиотеке Српске патријаршије у Београду, чији је циљ оживљавање деспотове библиотеке у виртуелном и дигиталном формату.
Изложба „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“ премијерно је представљена на Филолошком факултету у Бања Луци у априлу 2022. године. Изложбу чине издвојени најзначајнији рукописи династије Бранковић, који ће бити представљени на дизајнираним принтовима. Поред њих излажу се реплике Есфигменске повеље Зденке Живковић и реплике рукописа које је израдила Љупка Васиљев, као и графика са представама сремских светих Бранковића из 18. века.
У изложбеном простору ће доминирати принт са представом фреске Пренос моштију Светог Луке у Смедерево из Саборног храма Светог Георгија у Смедереву, рад Андреја Биценка из 1935. године, као сведочанство најважнијег духовног догађаја у историји нашег града, у чију је част, а поводом јубилеја обележавања његове 570. годишњице, приређена наведена изложба.
Изложба ће трајати до 1. марта 2023. године, а улаз је слободан.
Плакат за предавање „Свети Сава и Византија“. Фотографије је преузета са сајта Српског историјског друштва.
У уторак, 21. јануара 2025. године, са почетком у 19 часова, у Концертној дворани у Смедереву, у оквиру 36. смедеревских светосавских свечаности, биће одржана предавање „Свети Сава и Византија“.
Предавање „Свети Сава и Византија“ ће одржати проф. др Драгољуб Марјановић, ванредни професор на Катедри за историју Византије Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и потпредседник Српског историјског друштва.
Тема је доста широко замишљена. Њен циљ је да обухвати неке од најзначајнијих елемената византијско-српске историје позног 12. и прве половине 13. века. У то доба је Сава Немањић укључио „свој род” у византијски православни културни круг, пише у најави догађаја коју је објавило Српско историјско друштво.
Биографија проф. др Драгољуба Марјановића
Рођен је 30. јула 1980. године у Београду. Докторирао је на Катедри за историју Византије на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду 2014. године.
Изабран је за ванредног професора 2020. године. Од докторских студија до данас учествовао је на више националних и међународних научних конференција.
Објављује радове у домаћим и страним научним часописима на теме односа цркве и државе у Византији, историје верских покрета у Византији и византијске ортодоксије, византијске књижевности и политичких, културних и црквених односа Византије и средњовековне Србије.
До сада је објавио две књиге „Creating Memories in Late 8th century Byzantium. The Short History of Nikephoros of Constantinople“ и „Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку“.
Фреска владара у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји за коју научници сматрају да представља последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Фотографија је власништво Министарства културе Грчке.
Фреска је пронађена током рестаураторских радова у католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, близу Егије, пише грчки портал Прототема, а преноси Српска средњовековна историја.
У католикону Старог манастира Таксијарха у Егијалеји, само 15 километара од Егије, сачувана су два слоја фресака високог уметничког квалитета из касновизантијског периода. Они одражавају естетске трендове Цариграда.
Током њихове рестаурације, др Анастасија Кумуси, директорка Ефората антиквитета Ахаје, идентификовала је у другом слоју фресака — датираних у средину 15. века на основу стилских критеријума — јединствени портрет последњег византијског цара Константина XИ Палеолога.
„Посао који је спровео Ефорат антиквитета Ахаје у оквиру Министарства културе још једном се показао као изузетно значајан, јер открива јединствена археолошка сведочанства повезана са историјским личностима. Научно особље Ефората Министарства, са великим искуством, високом стручношћу и свеобухватним познавањем историјских догађаја и археолошких података, способно је да детаљно документује сваки налаз који изађе на видело.
У овом случају, портрет се везује за последњег византијског цара и представља једини познати његов портрет настао за његовог живота. Уметник је вероватно приказао црте Константина XI Палеолога на основу директног посматрања, што значи да модел није био званични царски портрет, као што је уобичајено, већ сам цар“, казала је грчка министарка културе Лина Мендони.
Фреска приказује лик зрелог човека који носи царске регалије (раскошни лорос преко сакоса светле боје и круну украшену драгуљима) и држи жезло са укрштеним врхом.
Његов златовезом извезени пурпурни огртач красе медаљони са двоглавим орловима са круном између глава, што је препознатљив симбол царске породице Палеолог. Присуство двоглавих орлова на одећи, у комбинацији са другим инсигнијама, омогућава посматрачима да особу са фреске идентификују као цара.
Констанантин XI Палеолог
Константин XI Палеолог био је последњи ромејски цар, који је на престо дошао 1448. године, наследивши свог брата Јована VIII Палеолога.
Константин XI је био син ромејског цара Манојла II Палеолога и његове супруге Јелене Драгаш, ћерке српског властелина Константина Драгаша.
Константин XI је преко своје мајке Јелене и деде Константина водио порекло од српске средњовековне династије Немањића. Наиме, мајка његовог деде Константина Драгаша била је Теодора Немањић, ћерка српског краља Стефана Дечанског и српске краљице Марије Палеолог.
Занимљиво је да се Константин у документима потписивао и презименом свог деде, чиме је показивао своју повезаност и приврженост мајци и њеној породици.
Константин XI Палеолог херојски је погинуо у одбрани Цариграда 29. маја 1453. године, када су Турци Османлије предвођени султаном Мехмедом II освојили ромејску престоницу, чиме је са историјске позорнице нестало Византијско царство.
У Антикваријату „Слободни ум“ у Београду, адреса Теразије 5 (пасаж), у четвртак, 12. децембра 2024. године, у 20 часова, биће одржано предавање на тему „Српски средњовековни (византијски) повези књига“. Предавање ће одржати Александар Ћеклић.
Током предавања у форми презентације биће речи о структурним и декоративним елементима књига и техници рада повеза насталих у средњовековном периоду у српским земљама.
Теме предавања ће бити и временски оквири, материјали и средњовековни појмови у вези са повезом, као и место средњовековног повеза у историји српског повеза.
Александар Ћеклић је предавање осмислио на основу практичног и теоријског искуства и истраживачког рада у рукописној библиотеци Манастира Хиландара.
Предавање ће бити одржано у оквиру пројекта Антикваријат „Академија“.