Фотографија са трибине. Фотографија је преузета са сајта Града Смедерева.
У Центру за културу Смедерево у понедељак, 20. јуна 2022. године, одржана је јавна трибина поводом реализованог конкурса за израду идејног вајарског решења за споменик деспоту Ђурађу Бранковићу.
У новембру 2021. године Град Смедерево је расписао конкурс за израду идејног вајарског решења за споменик деспоту Ђурађу Бранковићу. За стручно оцењивање конкурсних радова Град Смедерево је именовао жири у саставу проф. др ум. Милорад Младеновић, академски сликар и дипломирани инжињер архитектуре, редовни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду, председник; др ум. Мице Поптсис, академски вајар, редовни професор Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду у пензији, члан; др Снежана Цветковић, историчар уметности, музејски саветник у музеју у Смедереву, члан; Дејан Радовановић, археолог, конзерватор-саветник, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево, члан; Татјана Гачпар, археолог, музејски саветник, директор Музеја у Смедереву, члан; Владислава Живановић Ристић, дипломирани инжењер архитектуре, главни урбаниста града Смедерева, члан и академик проф. др Момчило Спремић, историчар, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду у пензији, почасни члан и стручни саветник.
Сви чланови жирија, изузев академика Спремића, били су учесници трибине. Они су изнели своја размишљања у вези са учешћем у раду жирија, али и исказали задовољство због тога што су били део читавог процеса, за који су казали да је био транспарентан.
Жири је током свог рада одржао три пленарне седнице на којима је извршио верификацију и преглед садржине достављених радова, спровео појединачну и укупну дискусију о предложеним решењима, сачинио ужи избор радова за награђивање и донео одлуку о додели прве награде и две равноправне друге награде за идејно решење за споменик Ђурађу Бранковићу.
Стручни жири је прву награду доделио конкурсном раду аутора Здравка Јоксимовића. Равноправну другу награду за своја идеја решења добили су аутори Радош Антонијевић и Давор Дукић.
„Мислим да је Ђурађ Бранковић веома важан личност, не само за Смедерево, већ за Србију, па је зато била велика одговорност радити. Конкурс је од самог старта био у потпуности транспарентан и било ми је задовољство да учествујем на конкурсу на којем је све урађено онако како су се некад радили конкурси, пре двадесет, тридесет година“, изјавио је првонаграђени аутор Здравко Јоксимовић.
У име локалних власти присутнима на трибини обратила се чланица Градског већа задужена за ресор културе Маја Ћирковић.
„Град Смедерево, односно градоначелник Јован Беч покренуо је иницијативу за подизање споменика деспоту Ђурађу Бранковићу. Захваљујем се у име градоначелника, као и у своје лично име свим уметницима који су учествовали на конкурсу. Жеља нам је да споменик деспоту Ђурађу Бранковићу на Тргу републике у Смедереву постане још један симбол града“, истакла је Ћирковићева.
Спроведени процес и достављена решења својеврсна су гаранција да ће град Смедерево добити репрезентативан споменик деспоту Ђурађу Бранковићу, чиме ће заокружити вишегодишњу потребу да се одужи свом оснивачу.
Сви конкурсни радови биће изложени у фоајеу Центра за културу Смедерево до краја недеље.
Проф. др Радивој Радић. Фотографија је преузета са фејсбук странице „Радивој Радић“.
Тридесетог септембра 2024. године у пензију је отишао др Радивој Радић, професор византологије на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Током своје вишедеценијске каријере професор Радић предавао је и на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, Филозофском факултету Универзитета у Нишу и Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Мало је студената који нису волели предавања професора Радића. Многи су због њега заволели историју Византије. Његова посвећеност предавањима и студентима и даље се памте у бројним генерацијама којима је предавао.
Професор Радић је био подједнако успешан професор и научник. Објавио је велики број научних радова и монографија из различитих области историје Византије. Посебно је велики његов допринос у борби против псеудоисторије.
Нашем драгом професору Радивоју Радићу желимо да дуго ужива у професорској пензији и да у годинама које следе настави да стручну и ширу читалачку јавност радује својим новим књигама, увек занимљивим и поучним.
Биографија проф. др Радивоја Радића
Радивој Радић рођено је у Ливну, данашња Босна и Херцеговина, 22. јануара 1954. године. Основну школу завршио је у Врњачкој Бањи, а гимназију у Београду.
Докторску дисертацију „Време Јована V Палеолога“ одбранио је у децембру 1991. године на Филозофском факултету у Београду На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону.
Радио је у Византолошком институту САНУ, а од 1994. до 2024. године радио је на Филозофском факултету у Београду. Године 2006. постао је редовни професор и шеф Семинара за византологију.
Предавао је и на филозофским факултетима у Бањалуци, Нишу и Приштини (Косовској Митровици).
За књигу „Време Јована V Палеолога (1332–1391)“1993. године добио је Октобарску награду града Београда за науку.
За књигу „Друго лице Византије“ добио је награде „Владимир Ћоровић“ (2015) и награду „Веселин Лучић“ (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету.
Награду „Веселин Лучић“ добио је и 2022. године за књигу „Историја Трапезунтског царства“.
Написао је велики број научних радова и монографија.
Списак објављених књига др Радивоја Радића
„Време Јована V Палеолога (1332–1391)“, Београд 1993.
„Страх у позној Византији 1“, Београд 2000.
„Страх у позној Византији 2“, Београд 2000.
„Из Цариграда у српске земље: Студије из византијске и српске историје“, Београд 2003.
„Срби пре Адама и после њега: Историја једне злоупотребе: Слово против новоромантичара“, Београд 2003. и 2015.
„Византија: Пурпур и пергамент“, Београд 2006.
„Приче са Босфора“, Београд 2007.
„Византија и Србија: Пламен и одсјаји“, Београд 2010.
„Константин Велики: Надмоћ хришћанства“, Београд 2010.
„Средњовековни путовођа: Путовати кроз Србију у средњем веку: Путовање или двосмисленост“, заједно са Радославом Петковићем, Београд 2011.
„Стари Словени“, Београд 2011.
„Ромејски свет: Кратка историја свакодневног живота у Византији“, Београд 2012.
„Друго лице Византије: Неколико споредних тема“, Београд 2014.
„Клио се стиди: Против злостављања историјске науке“, Београд 2016.
„Србија 1217: Настанак краљевине“, заједно са др Синишом Мишићем, Београд 2016.
„Живети у средњем веку“, заједно са др Војиславом Јелићем, Београд 2016.
„Историја Трапезунтског царства“, Београд 2022.
„Откуцаји прошлости. Цртице из прохујалих времена“, Београд 2023.
Пронађени надвратник на локалитету Дрење-Имање Никића на Руднику. Фотографија је власништво инстаграм налога „Rudnik archaeology“.
На археолошком локалитету Дрење-Имање Никића на Руднику у палати која је припадала неком именом непознатом властелину или трговцу пронађен је надвратник, са обе стране украшен живописом, објављено је на инстаграм налогу „Rudnik archaeology“.
Палата на локалитету Дрење-Имање Никићаједини је средњовековни световни објекат на Руднику украшен живописом. Имала је два улаза и две етаже, од којих је горња била украшена живописом.
Истраживана је у периоду од 2010. до 2012. године, као и 2014. године. Након десетогодишње паузе, ове године су настављена археолошка истраживања.
На источној страни палате налазио се улаз, избачен у виду вестибила. Он се састојао од два пролаза раздвојена зиданим ступцем.
Током археолошких истраживања 2011. године пронађен је први надвратник, када је истражен једна од два пролаза источног улаза.
Пронађен још један, идентичан надвратник
Током овогодишњих истраживања у шуту којим је био затрпан улаз пронађен је још један надвратник, идентичан као први. Он је украшен живописом са две стране, компонованом од троугаоних поља у којима је декоративни мотив увијене лозице.
Орнамент компонован од цик-цак линије, која формира троугаона поља у којима се налази декоративни мотив разлистале гранчице највише сличности има са орнаментима из 14. века насликаним у Цркви Богородице Љевишке и манастирима Дечани и Трескавац.
Тако је рудничка палата још једном открила богатство свог власника, али је и сведочанство да је он свој дом украсио по православној традицији, пише налог „Rudnik archaeology“.
На истом локалитету пронађен и млетачки новчић
На налогу „Rudnik archaeology“ је 23. августа 2024. године објављена вест да је током археолошких истраживања на локалитету Дрење-Имање Никића пронађен и један млетачки новчић.
У питању је новчић венецијанског дужда Пјетра Граденига (1289-1311).
Локалитет Дворине у селу Бања, општина Аранђеловац. Фотографија је преузета са фејсбук странице Општина Аранђеловац.
Влада Републике Србије је на седници 22. августа 2024. године донела више одлука које се односе споменике културе, међу којима су археолошко налазиште Дворине – Мађарско гробље у селу Бања, општина Аранђеловац, археолошко налазиште „Мора Вагеи“ у Михајловцу, општина Неготин, археолошко налазиште Царичин град, општина Лебане, Манастир Манасија, општина Деспотовац, и Црква Светог Ахилија у Ариљу.
Археолошка налазишта Дворине и „Мора Вагеи“ постала непокретна културна добра од изузетног значаја
На седници су усвојене одлуке о утврђивању Дворина – Мађарског гробља у селу Бања за непокретно културно добро – археолошко налазиште од изузетног значаја и о утврђивању „Мора Вагеи“ у Михајловцу за непокретно културно добро – археолошко налазиште од изузетног значаја.
Одлуке ће бити прослеђене Народној скупштини Републике Србије на разматрање и усвајање имајући у виду чињеницу да културна добра од изузетног значаја утврђује Народна скупштина у складу са одредбама Закона о културном наслеђу.
На локалитету Дворине археолози су до сада дошли до низа занимљивих открића као што су остаци средњовековне цркве из 14. века, велико гробље, надгробна плоча са натписом и остаци једне грађевине за коју се износи претпоставка да је у питању двор Павла Бакића.
На локалитету „Мора Вагеи“ археолози су потврдили контитунитет живота од неолита до 6. века.
Усвојене одлуке о Манастиру Манасији, Цркви Светог Ахилија у Ариљу и археолошком налазишту Царичин град
Усвојена је Одлука о утврђивању мера заштите, граница заштићене околине и мера заштите заштићене околине споменика културе Манастира Манасија, непокретног културног добра од изузетног значаја.
Усвојена је и Одлука о утврђивању мера заштите, граница заштићене околине и мера заштите заштићене околине споменика културе Црква Светог Ахилија у Ариљу, непокретног културног добра од изузетног значаја.
Такође, усвојена је Одлука о утврђивању мера заштите, граница заштићене околине и мера заштите заштићене околине археолошког налазишта Царичин град, непокретног културног добра од изузетног значаја.
Сва три наведена споменика су већ у статусу непокретног културног добра од изузетног значаја, а одлукама Владе Србије од 22. августа 2024. године утврђене су мере заштите и границе заштићене околине тих споменика културе.