Царска врата Аја Софије. Фотографија преузета са сајта https://www.keeptalkinggreece.com/
Турско удружења историчара уметности (СДТ) 18. априла на свом налогу на Твитеру објавило је да је откривено да су Царска врата на Аја Софији у Истанбулу оштећена. На сву срећу, та врата су рестаурирана неколико дана касније.
Према писању портала „Грик рипортер“, да су Царска врата на Аја Софији оштећена откривено је 18. априла у 20 сати и 45 минута, након првог теравих намаза одржаног у тој хришћанској светињи након 88 година (теравих намаз је намаз који муслимани клањају током месеца Рамазана). Два дана касније, 20. априла, Царска врата су рестаурирана, чиме су делимично ублажене негативне реакције које је овај вандалски чин изазвао међу стручном јавношћу, хришћанима и муслиманима.
Gelen bir şikayet fotoğrafı üzerine bu akşam (18.04.2022) saat 20.45 civarı Ayasofya Camisinin, tarihi “İmparatorluk Kapısının” bu halde olduğunu tespit ettim ve fotoğrafladım. Nöbetçi güvenlik müdürünün bilgim yok demesi üzerine ismini Talip Bey olduğunu söyleyen ve Ayasofya’nın pic.twitter.com/BH7qKNjVpg
— Sanat Tarihi Derneği (STD) (@SanatTarihiSTD) April 18, 2022
Полиција и даље није утврдила ко је одговоран за оштећење Царских врата Свете Софије. Поменута врата су највећа на Аја Софији, висока су око седам метара и направљена су у 6. веку. Ромеји су тврдили да су она направљена од дрвета са Нојеве барке.
Buna ek olarak Kapının konservasyon işlemi İstanbul Restorasyon ve Konservasyon Laboratuvarımızın uzmanlarınca tamamlandı. Kapıdaki kir ve ahşap temizlendi. Ardından kapı, akrilik reçine ile sağlamlaştırıldı. Boşluklara özel dolgu malzemesi ile form verilerek renklendirildi.. pic.twitter.com/NaNhZjF8XQ
— Sanat Tarihi Derneği (STD) (@SanatTarihiSTD) April 20, 2022
У византијско време Царска врата су била позната и као Сребрна и Лепа врата и као Врата покајања. Са обе стране врата висиле су иконе Спаситеља, Марије Египћанке и Богородице, које су у ту светињу донете са Светог гроба у Јерусалиму.
Кратка историја Аја Софије
Света Софија је грађена у периоду од 532. до 537. године, у време владавине ромејског цара Jустинијана I. У Аја Софији су вршена крунисања ромејских царева и хиротонисања цариградских патријарха. На дан пада Цариграда под османлијску власт 29. маја 1453. годинесултана Мехмеда II се помолио у Аја Софији и наредио је да се тај храм претвори у џамију.
Све до 1931. године Света Софија је била џамија, а онда је секуларизована, да би 1935. године у време турског председника Мустафе Кемала Ататурка била претворена у музеј. Одлуком турских власти Аја Софија је 2020. године поново претворена у џамију, што је изазвало бројне критике широм света.
Посета ученика и професора Пећкој патријаршији, у организацији Градског музеја у Пећи, прерасла је у отворену промоцију историјског ревизионизма. Док су средњошколци унутар манастирског комплекса истицали националне симболе Албаније, званичници пећког музеја јавно су изнели тврдње о „систематској трансформацији“ у српске православне храмове, објавио је Радио Гораждевац.
Објава Музеја у Пећи на Фејсбуку
У објави која је пратила овај догађај, представници образовних и културних институција из Пећи навели су да Пећка патријаршија представља комплекс „првобитних предроманичких и византијских цркава“, које су, према њиховом тумачењу, „систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“, пише Радио Гораждевац.
Такође, у тој објави изнете су тврдње да су рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до „деградације“ и „уништавања старих слојева“, који наводно документују ранохришћанске периоде од 4. до 6. века.
Током боравка у порти манастира, забележено је и да су поједини ученици рукама показивали албански национални симбол двоглавог орла, стоји у тексту Радија Гораждевац.
Историјске чињенице о Пећкој патријаршији
Насупрот овим тврдњама стоје деценије археолошких истраживања и проучавања историјских изворау домаћој и страној стручној јавности на основу којих је Пећка патријаршија дефинисана као један од најважнијих споменика српске средњовековне културе.
Пећка патријаршија је од средине 13. века постала седиште српских архиепископа, а касније и патријараха. Комплекс чине четири цркве саграђене у периоду од 13. до 14. века – Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе, као и заједничка припрата тих цркава.
Архиепископи Арсеније I, Jaкoв, Jeвстaтиje I и Сaвa II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фонда Благо.
Историјски је документовано да су ктитори ових храмова били српски црквени достојанственици, попут архиепископа Арсенија I, Никодима и Данила II. Архитектура цркава припада рашкој и византијској школи, које су карактеристичне за српску средњовековну уметност тог доба.
Архиепископ Данило II, припрата Пећке патријаршије. Фотографија је власништво Фондације „Благо“.
Од 2006. године, Пећка патријаршија се налази на Унесковој листи светске баштине као део целине „Средњовековни споменици на Косову“, где је јасно дефинисана као ремек-дело српско-византијске архитектуре и духовно средиште Српске православне цркве, наводи Радио Гораждевац.
Научна јавност не спори да су многи средњовековни храмови на Балкану подизани на темељима старијих ранохришћанских или византијских базилика (што је био уобичајен процес у историји архитектуре), али то не мења чињеницу да су постојећи објекти, њихова фреско-декорација и намена, нераскидиво везани за српску државу и цркву из периода Немањића.
Пећка патријаршија је данас не само старо седиште Српске православне цркве, него и место где се чува значајна уметничка заоставштина, закључује се у тексту Радија Гораждевац.
Плакат за изложбу „Јединствена минђуша из доба Немањића“ у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности. Фотографија је власништво Етнографског музеја.
Од 14. до 17. фебруара у Етнографском музеју поводом Сретења и Дана државности биће одржана изложба „Јединствена минђуша из доба Немањића“, саопштио је Етнографски музеј у Београду.
Женска минђуша из 14. века је део етнографске спомен-збирке сликара, истраживача традионалне културе и колекционара Христифора Црниловића.
Израђена од позлаћеног сребра, по узору на византијске, пореклом је из Охрида и настала у време владавине династије Немањића, а припадала је српском племству тог доба. По стилу, племенитости материјала и префињености израде издваја се као репрезентативан пример средњовековног накита. Управо због својих уметничких и историјских вредности Христифор Црниловић уврстио је ову минђушу у своју колекцију као један од најзначајнијих примера накита XIV века, стоји у саопштењу Етнографског музеја.
Света Недеља (Киријакија) је на фрескама у Цркви Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији и Цркви Богородице Љевишке у Призрену приказана са округлим минђушама опточеним крупним зрнима бисера, које одговарају типу изложеног примерка. Уз саму минђушу, посетиоци ће моћи да виде и одштампане слике фресака, које омогућавају непосредно поређење накита и његовог ликовног приказа, наводи се у саопштењу.
Посетиоци Етнографског музеја моћи ће да виде ову минђушу од 14. до 17. фебруара, од 10 до 20 сати. Улаз у музеј током та четири дана је бесплатан.
Тврђава Копријан. Фотографија је власништво портала Српска средњовековна историја.
Током археолошке кампање у тврђави Копријан 2025. године откривени су остаци цркве, објавио је Археолошки институт на свом инстрагам налогу.
Тврђава Копријан се налази на обронцима планине Селичевице, недалеко од ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Истражује се од 2022. године у организацији Археолошког института, уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије и Општине Дољевац.
Досадашња истраживања на простору Горњег града донела су значајне резултате, а посебно се издваја откриће цркве током истраживања 2025. године. Њени остаци откривени су у Сектору 5, а зидови светиње су били грађени каменом везаним блатом, што упућује на претпоставку да је реч о субструкцији цркве брвнаре. У средишњем делу централне апсиде откривен је крст изведен од црвеног малтера.
Истраживања спроведена 2025. године указала су и на више фаза коришћења простора овог утврђења, које је имало важну улогу у одбрани Нишке котлине од османских похода.
Радови на обнови једне од кула тврђаве Копријан. Аутор фотографије је Саша Николић. Фотографија је власништво фирме Тасић Митре ДОО Смедерево.
Стицање нових научних сазнања прати и пројекат конзервације источног бедема Горњег града, који изводи Завод за заштиту споменика културе из Ниша.